Život Ketrin Tejlor se srušio onog dana kada je jedan broker ličnim podacima u njen dosije greškom upisao: „Pokušavala da prodaje i proizvodi metamfetamine“. Ta lažna optužba raširila se kao šumski požar, posredstvom neobuzdane trgovine informacijama o potršačima. Kad god bi pokušala da pronađe posao, ne bi mogla da se oslobodi ove digitalne stigme koja je rasterivala poslodavce. Nije mogla čak ni da podigne kredit kako bi kupila mašinu za pranje posuđa.
ChoicePoint, jedna od brojnih kompanija koje se bave prikupljanjem ličnih podataka na kraju je ispravila ovu brljotinu. Međutim, brojna druga preduzeća koja su kupila dosije gospođe Tejlor nisu to učinila. Ona je morala da ih juri i sudski goni, što ju je iscrpelo. „Ne mogu stalno da budem na straži“, poverila se novinaru Vašington posta koji je otkrio njenu priču. Trebalo joj je četiri godine da pronađe posao i, pošto nije uvek imala krov nad glavom, morala je da kupi kuću na ime svoje sestre. Takođe je rekla da je stres koji je preživela usled ove situacije pogoršao njene srčane probleme.
Na svaku Ketrin Tejlor koja je svesna izvora svoje loše reputacije, pate hiljade ljudi nesvesne digitalnog profilisanja i špijunaže kojima su izloženi. Kompanije koje koriste sofisticirane algoritme kako bi nas nadzirale i manipulisale nama kriju se iza poslovnih tajni kada bivaju pozvane da polože račune.
Novinari i uzbunjivači povremeno uspeju da otvore prozor u skrivene procese rada nove informatičke ekonomije. Njihova otkrića o tome kako je kompanija Kejmbridž analitika prikupljala podatke o korisnicima i korisnicama fejsbuka skrenula su pažnju javnosti na potrebu za kreiranjem javnih politika o podacima. Pod pritiskom, Sjedinjene države su se osetile primoranim da regulišu njihovo korišćenje.
Privatni život se sužava
Dok se politički zvaničnici sa obe strane Atlantika pripremaju da uvedu nove (ili da bolje sprovode postojeće) zakone, ukazuje se neophodnost za stvaranjem mentalne kartografije ogromne infrastrukture u kojoj se nalaze podaci. Kako bismo mogli da se snađemo u tom lavirintu, moramo imati u vidu tri koraka obrade ličnih podataka kojima se koriste moderne kompanije: prikupljanje, analiza – sa ciljem izvlačenja zaključaka o konkretnim korisnicima – i eksploatacija. Specifični problemi vezani su za svaki od njih.
Kada građani i građanke podnesu zahtev Fejsbuku ili Guglu da im pošalju lični dosije, na svoj užas shvate da su ogromne količine video zapisa, intimnih razgovora i fotografija koje su smatrali obrisanim besprekorno sačuvane u arhivama. Javljaju se i detaljni zapisi toga kuda su se kretali. Na android telefonima, secijalne mreže pritajeno skupljaju informacije o pozivima. Značajan broj dosijea otkriva da socijalne mreže čuvaju intimne detalje o životima svojih korisnika i korisnica. U meri u kojoj senzori na mobilnim telefonima postaju sve osetljiviji, veb-giganti su dolaze u priliku da skupljaju sve više i više informacija, do tačke gde raspolažu čitavim portretima korisnika i korisnica koji ogoljuju njihove ranjivosti, želje, slabosti, kao i njihova nedela.
Jeste li ikad u pretraživač ukucali: „simptomi gonoreje“ ili „kako proglasiti bankrot“? Moguće je da ovi pojmovi pretrage još uvek postoje vezani za vaše ime, IP adresu vašeg kompjutera ili sopstveni jedinstveni metod identifikacije. Zahvaljujući njima, firme mogu lako stvarati spiskove „neurotičnih“ ili „faličnih“ pojedinaca. „Na osnovu istorije korišćenja vaše kreditne kartice, automobila koji vozite i drugih aspekata vašeg svakodnevnog života, možemo sa relativnom sigurnošću da zaključimo da li patite od bolesti koja nas zanima“, izjavio je potpredsednik jedne farmaceutske kompanije. Određene druge se bave preprodajom imejl adresa i informacija o receptima pacijenata koji pate od depresije ili raka.
Obuhvat ovog prikupljanja se uglavnom obelodanjuje malo po malo, u meri u kojoj usled neopreznosti dolazi do curenja informacija iz kompanija. I zaista, izvesna kompanija je jednom prilikom poslala pošiljku adresiranu „Majk Sej; ćerka poginula u saobraćajnoj nesreći“. Primaočeva ćerka je zaista poginula u nesreći manje od godinu dana ranije. Korisnost ove turobne informacije u okviru marketinške strategije ostaje nejasna. Firma od tada nije ponudila objašnjenje svog postupka niti je otkrila izvor informacije. Brokeri podacima mogu ugovorno obavezati klijente da ne otkrivaju svoje izvore.
Sakupljači, brokeri i preprodavci podataka ponekad trguju nedelikatnim informacijama, ali su takođe stvorili i neverovatno cinične klasifikacije. Sastavili su spiskove žrtava seksualnog nasilja, osoba koje pate od HIV-side ili Alchajmerove bolesti. Takođe postoje spiskovi impotentnih ili depresivnih korisnika. Ove liste, koje se prodaju po ceni od par centi po imenu, koliko god nepouzdane bile, privlače profesionalce iz sveta marketinga, ali, sve više, i one iz finansijskih institucija koje istražuju profile svojih klijenata kako bi izbegle prevare; kao i poslodavce koji traže zaposlene. Brokeri, kao majstori tajnovitosti, ispraznili su pojam poverljivosti sveg nekadašnjeg značaja. Radi se o dinamici koja je odavno ustanovljena: privatni život se sužava onoliko koliko se širi zaštita poslovanja.
Neki od ovih podataka su pogrešni. Pisac jednog informativnog članka opisao je kako je jedna od njegovih prijateljica, žena savršenog zdravstvenog stanja, dobila misteriozni poziv za skup pacijenata koji pate od multiple skleroze. Kako se ispostavilo, ona je popunila prijavni formular za skup ljudi čiji prijatelji pate od ove bolesti, a taj podatak je preprodan nekoj marketinškoj agenciji. Uz to, više se ne seća da li je u formularu bila navedena mogućnost njegovog korićenja na taj način – ali ko bi mogao da se seti svih opštih uslova korišćenja koje prihvatamo jednim klikom i bez čitanja? Pa ipak, marketinška kompanija je potom preprodala svoje podatke grupi koja poseduje dve farmaceutske kompanije. Žena iz ovog primera je počela da sumnja o čemu se radi kada je krenula da dobija promotivni materijal za pomenuti skup. Koliko nas je već kategorizovano u ovim spiskovima, a da toga nismo svesni ?
Afera Kejmbridž analitike je pokazala da je ova kompanija koja se bavi uticajem na političke rejtinge prikupljala podatke miliona korisnika i korisnica Fejsbuka. Međutim, transferi podataka se još uvek retko kada otkriju. Sjedinjene države bi morale da olakšaju posao ljudima koji su počeli da otvaraju ovu „crnu kutiju“, tako što će naložiti kompanijama da otkriju tipove podataka koje prikupljaju. Kompanije bi takođe morale da omoguće korisnicima i korisnicama da spreče prikupljanje osetljivih organizacija, umesto dosadašnjeg postavljanja uslova korišćenja po principu „sve ili ništa“. Jedan korisnik fejsbuka će moći da zabrani ovoj društvenoj mreži da vodi potpunu evidenciju o svim njegovim posetama bolnici.
Sve veći rizik narušavanja privatnog života (…)
