Godine 1908, u Tri izvora marksizma, Karl Kaucki razvija tezu koju će kasnije preuzeti Lenjin: Karl Marks (1818-1883) je izvršio povezivanje svega „što je bilo veliko i plodno u francuskoj misli, engleskoj misli i u nemačkoj misli“. U skladu sa tom šemom, koja je ubrzo je postala opšte mesto, Francuska se, pored Nemačke koja predstavlja filozofe i Engleske koja predstavlja ekonomiste, smatra zemljom „političke misli“, radikalne prakse i „revolucionarnog žara “. Ova zemlja je za Marksa zaista bila domovina velike Revolucije, žarište eksplozije 1848, i takođe, mesto prvog susreta sa snažnim, organizovanim radničkim pokretom, ukorenjenim u jakoj tradiciji: ukratko, zemlja politike na delu. Ali Francuska je za ovog filozofa predstavljala i mnoge druge stvari: mesto azila i zadovoljstava, zemlju sa misijom, polje borbi (teorijskih i organizacionih), porodičnu luku, ali više puta i mesto poraza. Pre svega, ona je nemačkom misliocu ponudila više od revolucionarne prošlosti kao teme za razmišljanje i radničke tradicije kao uzora: ona je bila svedok javljanja mnogih političkih formula: održivih (Drugo carstvo, Treća republika) ili efemernih (Druga republika, Komuna) koje su Marksa iznenadile, podstakle njegova razmišljanja i prisilile ga da preispita i obogati svoje teorije. Malo je nedostajalo da se on rodi na francuskoj zemlji. Njegov rodni grad Trir bio je pripojen Republici, pre nego što je u vreme Konzulata dobio titulu prefekture Sarske oblasti, koju je zadržao sve do 1814. godine. Tih sedamnaest godina francuskog prisustva značajno je obeležilo ovu oblast, donoseći jezik „univerzalnih prava “ i pravnu modernost građanskog zakona. Za sasvim mladog Marksa, Francuska se tako najpre pojavljuje kao Velika Nacija, zemlja Prosvetiteljstva, Revolucije i poseduje naročitu auru. U srednjoj školi učio je, posle latinskog i grčkog, francuski (kojeg će čitati, govoriti i pisati tokom celog svog života) više nego hebrejski. U Triru, kao i kasnije na univerzitetu, u Berlinu, on među svojim nastavnicima nalazi nekoliko iskrenih obožavalaca Revolucije. Ovaj rani uticaj je, bez sumnje, izvor njegovog oduševljenja za pobedonosnu buržoaziju prosvetiteljstva i njegove posvećnosti čitanju autora kao što su Deni Didro ili Volter. On svakako stoji u osnovi njegovih interesovanja za Revoluciju i za ono što je ona u teorijskom polju nagovestila. U oktobru 1843, Marks se seli u Pariz da bi pokušao da pokrene časopis, Francusko-nemački godišnjaci. Ovaj prvi boravak, za njega predstavlja izuzetno snažno političko iskustvo. Jer Pariz koji 1840-tih dostiže milion stanovnika, tada predstavlja revolucionarno žarište Evrope, „veliki magični kotao u kojem ključa istorija sveta“. Posle Tri slavna dana. obnavlja se sećanje na Veliku Revoluciju. Nastaje jedna jakobinska struja, podstaknuta svedočenjima učesnika Revolucije. Javlja se radnički socijalizam, predvođen sa nekoliko uticajnih ličnosti i pothranjivan snažnim utopijskim previranjem. Političkoj živosti doprinosi činjenica da je Pariz jedan od glavnih gradova koji pružaju utočište političkim prognanicima iz cele Evrope, prihvativši pod Julskom monarhijom liberale i radikale pristigle iz Poljske, Rusije i germanskog sveta. Nemački komunisti tu imaju svoje organizacije, štampu,mesta na kojima se okupljaju, obično su to kafei, pod nadzorom policije. Uronjen u pariski kotao, Marks se vrlo brzo razvija – a taj proces su počev od kraja avgusta 1844. ubrzale posete Fridriha Engelsa sa kojim će deliti, tokom svog boravka, život u isti mah ispunjen radom i zabavama, pišući, pijući i raspravljajući bez kraja po kafeima Pale Roajala ili keja Volter. Progonstvo 1845 On čita bez izuzetka, socijalistička izdanja, ali takođe francuske romanopisce (Ežena Sjua, Žorž Sand), ekonomiste (Pjer Lepezan de Buagilbera, fiziokrate, Antoana Desti de Trasija, Žan-Batist Seja), o čemu će pisati u svojim Rukopisima iz 1848. i možda liberalne istoričare (Fransoa Gizoa i Avgustina Tijerija) kojima će odati počast kao onima koji su otkrili klasnu borbu. Ova lektira pokazuje da su Marks i Engels pomišljali 1845. da „naprave biblioteku najboljih francuskih pisaca socijalista“, gde bi Šarl Furije, sen-simonovci, Etjen Gabrijel Moreli i drugi bili prevedeni na nemački i koje bi predstavio Marks. Ovaj prvi pariski boravak završio se u zimu 1844-1845. Pod pritiskom Pruske, Gizoova vlada proteruje Marksa koji napušta Pariz i stiže u Brisel u februaru 1845. Engels koji je izbegao zabranu, pridružiće mu se tek kasnije, napuštajući sa žaljenjem glavni grad Fancuske, njegov šarm, njegove čari i „veoma lepe grizete“. Jedna tema će naročito zaokupljati Marksove misli tokom njegovog izgnanstva u Briselu: Pjer Žozef Prudon, koji se bavio pitanjem Šta je svojina?, čiju je žestinu i smisao za konkretno voleo. Tog bezansonskog socijalistu on je bio upoznao u njegovom domu (…)
