Sve molbe i znaci pažnje troje evropskih lidera – Emanuela Makrona, Angele Merkel i Borisa Džonsona – kojima je trebalo da privole Trampa, pali su u vodu: američki predsednik odužio im se tako što ih je ponizio. Zapretio im je trgovinskom i finansijskom odmazdom ukoliko ne prekrše sporazum koji su pre tri godine same potpisale s Iranom. Sjedinjene Države drastično su promenile poziciju po ovom pitanju, a na njihovim saveznicama je da se prilagode. Iz njegove vizure, Pariz, London i Berlin nisu toliko snažni, daleko manje od Rijada ili Tel Aviva.
„Svi se ostrve na onoga koji samog sebe osuđuje, u nadi da će mu ono malo preostalog dostojanstva razbiti u paramparčad“, zapisao je Žan Pol Sartr u Putevima slobode. Ova primedba važi i za države. Države Evropske unije, na primer. Makron je izjavio da odbija da razgovara „s pištoljem na slepoočnici“, dok Merkel žali za time što Vašington „dodatno otežava“ stvari na Bliskom istoku. Ni jedno ni drugo ne deluju spremni da na bilo koji način uzvrate, osim lamentom. Velike evropske kompanije znaju kome treba da se povinuju, budući da će ih i slanje mejla preko američkog servera, ili korišćenje dolara u transakciji s Iranom izložiti nepojmljivim kaznama.
Čim je Tramp objavio svoj diktat, nekada francuska naftna kompanija „Total“ povukla je sve investicione projekte u Islamskoj Republici Iran. Predsednik Makron je, ipak, za to vreme pokušao da održi sporazum s Teheranom. Ipak, izjavio je: „Kažem ovo jasno i glasno: nećemo sankcionisati niti kontrasankcionisati američka preduzeća… Niti ćemo primoravati [francuska] preduzeća da ostanu [u Iranu]; tako izgleda život u biznisu. Predsednik Francuske nije predsednik ili generalni direktor ‘Totala’.“ Koji se, zato, povinuje naredbama iz Bele kuće. Naši večiti molitveni točkovi zaključili su iz ove epizode da nam je potrebno više Evrope. Međutim, što se ona više širi i institucionalizuje, to pruža slabiji otpor naredbama iz SAD. Devet članica Evropske ekonomske zajednice 1990. (…)
