Na naslovnoj strani Figaroa (novine bliske konzervativcima, prim. prev.) 7. decembra 2015. godine, u predvečerje prvog kruga regionalnih izbora, pisalo je „Šok“! „Nacionalni front vodi (...) u šest regiona, sa više od 30% glasova u čitavoj Francuskoj.“ Na korak dalje, na kiosku, na naslovnici Humanitéa (novine bliske komunistima, prim. prev.), ista stvar: „Šok“.
„Ali kakav šok?“, upitao sam se čim sam ih video. „Šok zbog čega?“
Stvar se razvijala već nedeljama: „Juče se u Uazmonu okupilo nekoliko stotina osoba kako bi dočekali Marin le Pen...“ Uazmon ima 1175 stanovnika. Liderka Nacionalnog fronta (FN) uspela je da tokom Festivala pasulja poseti sela u Konde-Foliju, Suasonu. Za njom su letele konfete i u Dauru, Bisi-le-Dauru, Kerijuu. Narod sa sela izronio je iz zemlje i počeo da se bavi javnim temama. Nažalost, bilo je to za le Penovu.
Takođe, još jedna scena koje se sećam, iz voza Pariz-Amijen: „Sinoć sam ostala do ponoći. Zapalila sam ih, satima sam ubeđivala ljude. Nisu dobili letak, centrala je zaboravila moj sektor!“ Žena koja je sedela do mene je gotovo vrištala, veoma iznervirana, na drugog putnika. Za koga je agitovala? Pretpostavljao sam; imala je strast i veru koji više nisu naši... „Držimo palčeve u nedelju!“, zaključila je. To mi je bio znak: nada se promeni i veruje u nju, znači ona je frontistkinja. U Somi je le Penova bila na 41% u istraživanjima pre prvog kruga regionalnih izbora, a na 45% u radničkom gradu Flikskuru.
Odavde treba krenuti, mislim. Od našeg rasula koje sam shvatio u tom vozu. „Levicu“ je na Jelisejskim poljima predstavljao socijalistički predsednik koji je bez otpora potpisao ugovor o merama štednje, dajući kompanijama 20 milijardi evra poreskog kredita godišnje; fleksibilišući tržište rada Nacionalnim interprofesionalnim dogovorom (ANI); uvodeći „bankarsku reformu“ toliko smešnu da ni sami bankari u njoj nisu videli ništa loše. Nastavio je tim putem postavivši Manuela Valsa na mesto premijera i Emanuela Makrona na mesto ministra ekonomije.
Odgovornost visokoobrazovanih i visokokvalifikovanih
„Ali to nije levica!“, kažemo. „To nije naša levica!“ Ali, šta nudi „naša levica“? Beskonačne podele, sporečkanja između PC (Parti communiste), PG (Parti de gauche), EELV (Europe Écologie - les Verts) uz LO (Lutte Ouvrière) i NPA (Nouveau Parti anticapitaliste) sa strane ? I koja je svrha odvojenih listi koje su garantovale smešne rezultate?
Naše lokalno prisustvo je takođe bilo problem. U manjim gradskim opštinama poput Amijena, verovatno smo mogli da povratimo izgubljenu teritoriju, možda takođe i u Lilu. Međutim, u okolnim mestima, malim zajednicama, periurbanim zonama u koje se sele narodske klase, antifašističke lekcije gradova ne bi imale nikakvog efekta. Ili bi bile kontraproduktivne.
Od Gudjira do Flodora, od Magneti Marelija do Hanivela, od Parisoa do Abelije – kao novinar svedočio sam zatvaranju ovih fabrika, društvenom potresu koji možda nije izazvao nezainteresovanost, ali svakako jeste osećaj nemoći. Tiha katastrofa. Iza imena ovih kompanija kriju se otpušteni radnici, i bitnije, njihova još nevidiljivija deca na privremenom radu.
Mondijalizacija i slobodno tržište, uspostavljeni su zahvaljujući saglasnosti visokoobrazovanih, visokokvalifikovanih, predavača. Ove srednje klase su ih prihvatile i nisu se protiv njih pobunile: one su 2005. godine većinski glasale „za“ Ugovor za Ustav Evropske unije. S druge strane, stopa nezaposlenosti među nekvalifikovanim radnicima, koja je pet puta veća u odnosu na visokokvalifikovane, nije ih naročito ubedila u potrebu da sačekaju „srećnu mondijalizaciju“ ili čak „srećnu altermondijalizaciju“. Sada, ekonomskom i socijalnom padu najsiromašnijih dodaju i političku i moralnu osudu. Oni su ti koji glasaju za FN, prepoznaju se u ovoj „odbačenoj“ partiji, i, time, legitimišu sopstvenu isključenost. Dvostruka kazna.
Teorija mi je bila poznata: „razvod dva sociološka srca levice“, drag Emanuelu Todu, „zaboravljena periferija“ Kristofa Gilija, „levi populizam“ Šantal Muf, „narodne strasti“ Antonija Gramšija, itd. Međutim, znamo li mi u praksi kako da prosto budemo „narodski“?
Pre svega, trebalo je pokrenuti „prvi krug“.
Nisam bio naročito poznat u okrugu, svakako manje od gradonačelnika ili lokalnih većnika. Istina, već petnaestak godina izdavao sam časopis Fakir, ali njegov „glavni“ slogan „Besni na ceo svet“ se nije pokazao kao adut: koliko potencijalnih simpatizera se uplašilo, uključujući lokalne medije, od osude sredine. Računao sam na simpatizere i na aktiviste koji su cenili moj rad na radiju France inter ili u Fakiru... To je bio najuži krug koji je trebalo da okupim, osokolim, naelektrišem, proširim. Bio je to nevidljv posao. Večernje (…)
