Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U SVETLU AKTUELNE DEMOGRAFSKE KRIZE

Nova seoba naroda Balkana

Bez obzira na to da li su članice Evropske unije ili ne, sve zemlje na jugoistoku kontinenta našle su se pod udarom neviđene demografske krize: na negativni prirodni priraštaj nadovezala se ogromna emigracija. Ova seoba dovodi u pitanje samu ekonomsku i političku budućnosti zemalja Balkana

Olga, Petar, Marko, Goran, Svetlana... U roku od nekoliko sati, improvizovani „zid plača“ postavljen 17. oktobra 2017. godine u centru Banjaluke, glavnog grada Republike Srpske, srpskog entiteta još uvek podeljene Bosne i Hercegovine, bio je prekriven stotinama imena, i pretvoren u privremeni spomenik zajednici koja nestaje. Organizacija ReStart Srpska pozvala je Banjalučane i Banjalučanke da na njemu ispišu imena svojih bližnjih „koji su otišli u inostranstvo u potrazi za boljim životom“, kako objašnjava njen predsednik, Stefan Blagić. Ovaj mladić od 27 godina ne prestaje sa nabrajanjem svojih prijatelja koji su se odlučili na odlazak. „Čak i najkvalifikovaniji su spremni da prihvate bilo kakav posao. Radije bi radili za 1000 evra mesečno u samoposluzi na Zapadu, nego ovde za 400.“ Najčešće destinacije: Nemačka, Austrija, ali i Slovenija.

Ovaj egzodus pogađa čitavu Bosnu i Hercegovinu. Paša Baraković, 25, stanuje u Tuzli u Federaciji Bosne i Hercegovine, drugom (hrvatsko-bošnjačkom) entitetu ove zemlje. Ovaj veliki zamrli radnički grad oduvek je bio uporište antinacionalističke levice. U njemu su Bošnjaci (muslimani), Hrvati i Srbi živeli zajedno, čak i tokom najcrnjih godina rata (1992-1995). Kao poratno dete, Baraković je odrastao u državi opustošenoj beskrajnom tranzicijom koja je dovela do sistematske pljačke javnih resursa putem privatizacije, kao i do monopolizacije vlasti od strane nacionalističkih formacija svake etničke grupe, pod maskom demokratije. To su Stranka demokratske akcije (SDA, bošnjačka), Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD, srpski) i Hrvatska demokratska zajednica.

„Ljudi su izgubili svaku nadu. Više ne veruju u mogućnost niti najmanje promene.“

Baraković je već u više navrata odlazio u Francusku, u Bezanson, da na crno radi kao građevinac. U svojoj zemlji povremeno je radio na benzinskoj pumpi za 300 evra mesečno. „Sami smo pokrivali svoj benzin za dolazak na posao. Uz ručak i cigare, više potrošiš nego što zaradiš.“ Na kraju je odlučio da se upiše na privatnu medicinsku školu kako bi dobio ugovor o radu u Nemačkoj, jer tamošnji starački domovi upošljavaju ogroman broj ljudi s Balkana. „Školarina je bila 2600 konvertibilnih maraka [oko 1300 evra], a išao sam i na kurs nemačkog koji me je stao 465 maraka, plus 265 za polaganje ispita za B2 nivo znanja jezika.“ Sada čeka da mu se odobre viza i dozvola za rad koju mu je obećala jedna klinika u Dizeldorfu. Obećana mu je i mesečna plata od 1900 evra prvih šest meseci, nakon čega bi dobio povišicu na 2500 evra, što bi mu omogućilo da izdržava svoju ženu i ćerku staru tek par meseci. Bosna i Hercegovina? Baraković će se u nju vraćati dokle god su mu roditelji zaposleni – majka mu radi u prosveti, a otac u policiji – međutim, kada dođe vreme da se penzionišu, nada se da će i njih uspeti da dovede u Nemačku.

Škole stranih jezika bujaju u Tuzli. U učionici jedne od njih, pod imenom Deutch als Fremdsprache („Nemački kao strani jezik“), dvadeset učenika udubljeno je u gramatičke zadatke. „Pre tri godine, mreža Glossa iz Banjaluke koja je već tad držala desetak škola širom Bosne i Hercegovine, odlučila je da otvori školu u Tuzli i tad sam rekla sebi da treba da se upustim u to. Imamo sve više učenika“, raduje se direktorka Alisa Kadić, nekadašnja profesorka nemačkog jezika u srednjoj školi. Zahvaljujući ugovoru koji su potpisale Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) i vlada Federacije Bosne i Hercegovine, određeni zapadni poslodavci finansiraju intenzivne kurseve u trajanju od četiri i po meseca za svoje buduće zaposlene. „Svi su na dobitku, počevši od nemačkih firmi, koje bi morale da plate daleko više za obuku svojih zaposlenih u Nemačkoj“, komentariše Kadić. „Nadzornici iz Gete instituta i Austrijskog instituta u Sarajevu dolaze da drže ispite svakog meseca.“ Kandidati za odlazak ponekad moraju da prihvate da smanje svoje ambicije usled postreba tržišta: „Fizioterapeuti idu da rade kao bolničari, jer u Nemačkoj nema tražnje za njihovom specijalizacijom.“

Niko ne vodi statistiku o odlascima – ni kantonalne niti federalne vlasti. U svim zemljama regiona teško ih je prebrojati, jer niko ne iznosi zvanične podatke. Admir Hrustanović, načelnik Biroa za nezaposlene Tuzlanskog kantona, tužno odmahuje glavom. On vodi sopstvene podatke o nezaposlenosti koji otkrivaju razmere seoba. Dve hiljade sedamnaeste godine, u kantonu je bilo zaposleno 98600 osoba, dok je nezaposlenih bilo 84500. Međutim, broj nezaposlenih opada: 2016. godine, bilo ih je 91000. „Naš biro nudi zaposlenje u Austriji i Sloveniji jer imamo ugovore s tim državama. Ipak, prošle godine našim posredstvom zaposleno je samo 1500 osoba. Ostali su nestali iz podataka, što znači da su otišli u inostranstvo, a da nam se nisu prijavili. Zbog toga deluje kao da se ekonomska situacija popravlja.“ Ne izgleda kao da se političke vođe države brinu zbog ovog egzodusa. Naprotiv, on smanjuje broj nezaposlenih i služi kao ventil za socijalne tenzije. Oni koji odlaze mogli su do sad da izražavaju svoje nezadovoljstvo na izborima na koje će teško izlaziti kad budu živeli u inostranstvu.

Najizgledniji za odlazak su mladi, visokoobrazovani ili tehnički kvalifikovani koji bi mogli biti korisni svojim državama. Demograf Aleksandar Čavić, potpredsednik Srpske napredne stranke (konzervativci) objašnjava: „Postoje tri grupe ljudi: oni koji nemaju posla; oni koji imaju posao, ali su jako slabo plaćeni; i oni koji imaju dobar posao sa korektnom platom, ali koji strepe od političke nestabilnosti i smatraju da je nemoguće da svojoj deci pruže dobar život u zemlji poput Bosne i Hercegovine.“ Tanja Topić, politička analitičarka pri Fondaciji Fridrih Ebert u Banjaluci pominje raspad obrazovnog sistema u zemlji, širenje privatnih univerziteta koji prodaju diplome i apsolutnu potrebu za političkom vezom da bi se dobio bilo kakav posao. Ovo važi za oba entiteta. „Nekada smo imali jednopartijski sistem, ali su se pri zaposlenju gledali obrazovanje i sposobnosti“, žali se Jasmin Imamović, gradonačelnik Tuzle i tipična figura bosanske levice. „Danas imamo tri etničke partije koje se ponašaju kao da su jedine partije u svojim zajednicama, a čovek mora proći kroz njih da bi dobio posao.“

„Ljudi odlaze jer su izgubili svaku nadu. Više ne veruju u mogućnost niti najmanje promene“, tvrdi Jasna Jašarević iz Fondacije tuzlanske zajednice. U februaru (…)

Obim celog teksta : 3 190 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Žan-Arno Derans & Loran Žeslan

su novinari portala Le Courrier des Balkans i autori knjige Là où se mêlent les eaux. Des Balkans au Caucase, dans l’Europe des confins, La Découverte, Pariz, 2018.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst