Olga, Petar, Marko, Goran, Svetlana... U roku od nekoliko sati, improvizovani „zid plača“ postavljen 17. oktobra 2017. godine u centru Banjaluke, glavnog grada Republike Srpske, srpskog entiteta još uvek podeljene Bosne i Hercegovine, bio je prekriven stotinama imena, i pretvoren u privremeni spomenik zajednici koja nestaje. Organizacija ReStart Srpska pozvala je Banjalučane i Banjalučanke da na njemu ispišu imena svojih bližnjih „koji su otišli u inostranstvo u potrazi za boljim životom“, kako objašnjava njen predsednik, Stefan Blagić. Ovaj mladić od 27 godina ne prestaje sa nabrajanjem svojih prijatelja koji su se odlučili na odlazak. „Čak i najkvalifikovaniji su spremni da prihvate bilo kakav posao. Radije bi radili za 1000 evra mesečno u samoposluzi na Zapadu, nego ovde za 400.“ Najčešće destinacije: Nemačka, Austrija, ali i Slovenija.
Ovaj egzodus pogađa čitavu Bosnu i Hercegovinu. Paša Baraković, 25, stanuje u Tuzli u Federaciji Bosne i Hercegovine, drugom (hrvatsko-bošnjačkom) entitetu ove zemlje. Ovaj veliki zamrli radnički grad oduvek je bio uporište antinacionalističke levice. U njemu su Bošnjaci (muslimani), Hrvati i Srbi živeli zajedno, čak i tokom najcrnjih godina rata (1992-1995). Kao poratno dete, Baraković je odrastao u državi opustošenoj beskrajnom tranzicijom koja je dovela do sistematske pljačke javnih resursa putem privatizacije, kao i do monopolizacije vlasti od strane nacionalističkih formacija svake etničke grupe, pod maskom demokratije. To su Stranka demokratske akcije (SDA, bošnjačka), Savez nezavisnih socijaldemokrata (SNSD, srpski) i Hrvatska demokratska zajednica.
„Ljudi su izgubili svaku nadu. Više ne veruju u mogućnost niti najmanje promene.“
Baraković je već u više navrata odlazio u Francusku, u Bezanson, da na crno radi kao građevinac. U svojoj zemlji povremeno je radio na benzinskoj pumpi za 300 evra mesečno. „Sami smo pokrivali svoj benzin za dolazak na posao. Uz ručak i cigare, više potrošiš nego što zaradiš.“ Na kraju je odlučio da se upiše na privatnu medicinsku školu kako bi dobio ugovor o radu u Nemačkoj, jer tamošnji starački domovi upošljavaju ogroman broj ljudi s Balkana. „Školarina je bila 2600 konvertibilnih maraka [oko 1300 evra], a išao sam i na kurs nemačkog koji me je stao 465 maraka, plus 265 za polaganje ispita za B2 nivo znanja jezika.“ Sada čeka da mu se odobre viza i dozvola za rad koju mu je obećala jedna klinika u Dizeldorfu. Obećana mu je i mesečna plata od 1900 evra prvih šest meseci, nakon čega bi dobio povišicu na 2500 evra, što bi mu omogućilo da izdržava svoju ženu i ćerku staru tek par meseci. Bosna i Hercegovina? Baraković će se u nju vraćati dokle god su mu roditelji zaposleni – majka mu radi u prosveti, a otac u policiji – međutim, kada dođe vreme da se penzionišu, nada se da će i njih uspeti da dovede u Nemačku.
Škole stranih jezika bujaju u Tuzli. U učionici jedne od njih, pod imenom Deutch als Fremdsprache („Nemački kao strani jezik“), dvadeset učenika udubljeno je u gramatičke zadatke. „Pre tri godine, mreža Glossa iz Banjaluke koja je već tad držala desetak škola širom Bosne i Hercegovine, odlučila je da otvori školu u Tuzli i tad sam rekla sebi da treba da se upustim u to. Imamo sve više učenika“, raduje se direktorka Alisa Kadić, nekadašnja profesorka nemačkog jezika u srednjoj školi. Zahvaljujući ugovoru koji su potpisale Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) i vlada Federacije Bosne i Hercegovine, određeni zapadni poslodavci finansiraju intenzivne kurseve u trajanju od četiri i po meseca za svoje buduće zaposlene. „Svi su na dobitku, počevši od nemačkih firmi, koje bi morale da plate daleko više za obuku svojih zaposlenih u Nemačkoj“, komentariše Kadić. „Nadzornici iz Gete instituta i Austrijskog instituta u Sarajevu dolaze da drže ispite svakog meseca.“ Kandidati za odlazak ponekad moraju da prihvate da smanje svoje ambicije usled postreba tržišta: „Fizioterapeuti idu da rade kao bolničari, jer u Nemačkoj nema tražnje za njihovom specijalizacijom.“
Niko ne vodi statistiku o odlascima – ni kantonalne niti federalne vlasti. U svim zemljama regiona teško ih je prebrojati, jer niko ne iznosi zvanične podatke. Admir Hrustanović, načelnik Biroa za nezaposlene Tuzlanskog kantona, tužno odmahuje glavom. On vodi sopstvene podatke o nezaposlenosti koji otkrivaju razmere seoba. Dve hiljade sedamnaeste godine, u kantonu je bilo zaposleno 98600 osoba, dok je nezaposlenih bilo 84500. Međutim, broj nezaposlenih opada: 2016. godine, bilo ih je 91000. „Naš biro nudi zaposlenje u Austriji i Sloveniji jer imamo ugovore s tim državama. Ipak, prošle godine našim posredstvom zaposleno je samo 1500 osoba. Ostali su nestali iz podataka, što znači da su otišli u inostranstvo, a da nam se nisu prijavili. Zbog toga deluje kao da se ekonomska situacija popravlja.“ Ne izgleda kao da se političke vođe države brinu zbog ovog egzodusa. Naprotiv, on smanjuje broj nezaposlenih i služi kao ventil za socijalne tenzije. Oni koji odlaze mogli su do sad da izražavaju svoje nezadovoljstvo na izborima na koje će teško izlaziti kad budu živeli u inostranstvu.
Najizgledniji za odlazak su mladi, visokoobrazovani ili tehnički kvalifikovani koji bi mogli biti korisni svojim državama. Demograf Aleksandar Čavić, potpredsednik Srpske napredne stranke (konzervativci) objašnjava: „Postoje tri grupe ljudi: oni koji nemaju posla; oni koji imaju posao, ali su jako slabo plaćeni; i oni koji imaju dobar posao sa korektnom platom, ali koji strepe od političke nestabilnosti i smatraju da je nemoguće da svojoj deci pruže dobar život u zemlji poput Bosne i Hercegovine.“ Tanja Topić, politička analitičarka pri Fondaciji Fridrih Ebert u Banjaluci pominje raspad obrazovnog sistema u zemlji, širenje privatnih univerziteta koji prodaju diplome i apsolutnu potrebu za političkom vezom da bi se dobio bilo kakav posao. Ovo važi za oba entiteta. „Nekada smo imali jednopartijski sistem, ali su se pri zaposlenju gledali obrazovanje i sposobnosti“, žali se Jasmin Imamović, gradonačelnik Tuzle i tipična figura bosanske levice. „Danas imamo tri etničke partije koje se ponašaju kao da su jedine partije u svojim zajednicama, a čovek mora proći kroz njih da bi dobio posao.“
„Ljudi odlaze jer su izgubili svaku nadu. Više ne veruju u mogućnost niti najmanje promene“, tvrdi Jasna Jašarević iz Fondacije tuzlanske zajednice. U februaru (…)
