Kako je istočna Ukrajina u januaru 2015. godine i dalje bila poprište ofanzivnog rata, drugi sporazum iz Minska bio je plod in extremis diplomatskih napora. Franko-nemački tandem morao je da dâ sve od sebe ne bi li ponudio novu priliku za mir. Kada je Vašington početkom februara 2015. godine nagovestio mogućnost dostavljanja sofisticiranog naoružanja Ukrajini, Pariz i Berlin su pohitali da pokrenu inicijativu na najvišem nivou kako bi umanjili rizik od vojne eskalacije s Rusijom.
Bilo je potrebno gotovo šesnaest sati pregovora kako bi predstavnici „normandijskog formata “ – tadašnji predsednik Francuske Oland, nemačka kancelarka Angela Merkel, ukrajinski predsednik Petro Porošenko i ruski predsednik Vladimir Putin – koji su se 12. februara sastali u glavnom gradu Belorusije, postigli kompromis. Sa trinaest tačaka i jednim dodatkom, sporazum Minsk 2 u osnovi je isti kao i Minsk 1, potpisan 5. septembra 2014. godine između lidera Rusije, Ukrajine i samoproklamovanih republika. Evropljani se već neko vreme muče da ponovo pokrenu odavno zapostavljeni dijalog, posebno po pitanju zemalja njihovog „zajedničkog komšiluka“ (Jermenija, Azerbejdžan, Belorusija, Gruzija, Moldavija, Ukrajina), što je ukrajinska kriza samo dodatno otežala. Evropska unija je u maju 2009. godine pokrenula program Istočno partnerstvo, na inicijativu Poljske i Švedske, dve zemlje sa istorijski teškim odnosima s Rusijom.
Ovo partnerstvo će do kraja 2015. godine dovesti i do uspostavljanja zone slobodnog tržišta koja izuzima svaki drugi sporazum s Moskvom, koja uprkos tome s ovim državama deli sistem standarda i ključne trgovinske odnose. Reagujući na tu inicijativu, Kremlj je istakao Evroazijsku ekonomsku uniju, u kojoj bi Ukrajina igrala ključnu ulogu. Rusija je zabrinuta zbog toga što su zemlje s kojima deli istoriju strateški bliže Severnoatlanskom savezu (NATO) i ekonomski se uklapaju u kalup Evropske unije. Zbog toga je u tom istom trenutku proglasila „zonu privilegovanih interesa“, koju su Evropljani i Sjedinjene Države odbili da priznaju. Ukrajina je, kao istočni sused Evropske unije i „blisko inostranstvo“ Rusije, postala predmet geopolitičkog udaljavanja koje je raspirilo njenu teritorijalnu polarnost na liniji istok-zapad.
Razbuktavanje neprijateljstva
Ova borba oko uticaja bila je plodno tle za krizu čije je razbuktavanje dovelo do rata u Donbasu. Sada je teško vratiti se istim putem kojim se dotle došlo. I dok Evropljani i Amerikanci ne zaboravljaju iznenadnu aneksiju Krima 16. marta 2014. – zaslužnu za prvi talas sankcija – Moskva smatra da je tačka bez povratka pređena još promenom režima 23. februara 2014. godine. Dva dana ranije, zahvaljujući posredovanju Evropljana i to u prisustvu predstavnika Rusije, postignut je sporazum o rešavanju krize između tadašnjeg ukrajinskog predsednika, Viktora Janukoviča, i lidera opozicije. Najavivši pre svega povratak na parlamentarni režim, kao i prevremene predsedničke izbore, sporazum su potpisali i tadašnji nemački i poljski ministri spoljnih poslova, Frank-Valter Štajnmajer i Radosav Sikorski. Pa ipak, već idućeg dana Janukovič je prebegao u Rusiju; a 23. februara, Aleksander Turčinov, (…)
