Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

USKA STAZA DENUKLARIZACIJE U KOREJI

Politika zraka sunca

Donald Tramp je 24. maja javio Kim Džong Unu otkazivanje već dogovorenog američkog i severno-korejskog sastanka, da bi do sastanka ipak došlo 12. juna. Nezavisno od retoričkih trikova za izvlačenje koncesija od druge strane, dva predsednika se razlikuju po načinu na koji zamišljaju denuklearizaciju poluostrva. Južnokorejski predsednik Mun Džae In, pak, ne prestaje da ulaže napore radi postizanja mirovnog sporazuma

Ceo svet ga vidi kao opasnog, ludog i opakog diktatora; a on se pokazao nasmejan, ljubazan i otvoren. Za nekoliko dana, lider Demokratske Narodne Republike Koreje (DNRK) je od „malog čoveka rakete“, prema rečima američkog predsednika Donalda Trampa, postao odgovorni šef države, u rangu sa svojim južnokorejskim kolegom. Razoružavajući šarm Kim Džong Una, koji 27. aprila sa Mun Džae Inom, uz šale i osmehe, prelazi linije demarkacije dve korejske države, pokazao se uspešnim. Deo južnokorejske elite je skoro zahvatila Kim-manija i vođa severa se više ne smatra parijom – što je svakako poželjno za početak pregovora.

Od Zimskih olimpijskih igara u Pjongčangu, održanih februara 2018, diplomatski balet je upakovan: nakon istorijskog susreta na 38. paraleli Panmundžona, istorijski samit koji je trebalo da se održi između američkih i severno-korejskih lidera 12. juna u Singapuru je konačno otkazan.

Da bi se izmerila značaj ovog preokreta, valja se podsetiti da je predsednik Kim pre manje od godinu dana lansirao projektile u Pacifik i testirao nuklearno oružje, dok ga je američki predsednik bombardovao osvetničkim tviter porukama, a Savet bezbednosti Ujedinjenih nacija pooštravao sankcije. Kako objasniti ovaj preokret?

Ne iznenađuje što Tramp i njegove pristalice u ovome vide uspeh svojih tvrdih metoda (uključujući i „tvitonade“) i dokaz o utemeljenosti njihovog omiljenog slogana: nametnuti „mir silom“. Oni misle da bi pretnje poplavom i požarom mogle naterati lidera Pjongjanga da se povinuje. Priča je zabavna, ali da je istinita dinastija Kim bi već odavno bila pokorena. Sasvim suprotno: prvo severnokorejsko ispaljivanje rakete 1993. dogodilo se nakon američkog odbijanja razgovora sa dedom predsednika, Kim Il-Sungom. Odluka bivšeg predsednika Džordža Buša da DNRK spusti na rang „otpadničke države“ i da nametne embargo 2002-2003. je podstakla oca predsednika, Kim Džong Ila, da osnaži svoj nuklearni program.

Sin je ubrzao trku, dok je konzervativna vlast u Seulu (najpre Li Mjang-baka, potom Park Gun-hje, koja je sada u zatvoru zbog korupcije) zatvorila sva vrata DNRK uz blagoslov američkog predsednika Baraka Obame, čineći napuštanje nuklearnog programa preduslovom za sve – ono što se pogrešno naziva „strateškim strpljenjem“ američke administracije. Kako objašnjava bivši južnokorejski ministar ujedinjenja Džeong Se-hjun: „To nije politika. Ne možemo očekivati da će Severna Koreja dobrovoljno napustiti atomsko naoružanje bez ikakve kompenzacije.“. I dodaje: „Ironično, to joj je upravo dalo dovoljno vremena da usavrši svoju nukelarnu tehnologiju“.

Više od pretnji, ovo je prekid sa strategijom „sve ili ništa“ koja je dovela severnokorejskog lidera do pregovaračkog stola. Ipak, Tramp, naviknut na igru odlaska u rat i presrećan što može okrenuti leđa politici svog prethodnika, ne zanemaruje politiku malih koraka. „Svaki korak je bitan“, kaže njegov državni sekretar Majk Pompeo. „Cilj ostaje isti: potpuno, proverljivo i ireverzibilno razoružanje. To je cilj ove administracije“, dakle cilj, a ne preduslov. On precizira i naglašava da se radi o „jedistvenoj prilici za promenu istorije“. Očigledno, čak i ako se može žaliti, ovaj (željeni) preokret se ne bi dogodio bez nuklearnog arsenala Pjongjanga.

Bilo kako bilo, ideja upisivanja njegovog imena u istoriju, dok se izbacuje Obamino ime, od velikog je značaja hirovitom Trampu. Posebno zato što se nada da će do uništenja balističkih projektila koji mogu dopreti do američke teritorije doći brzo: „U obavezi smo da otpočnemo razgovore, nastojeći da pronađemo mirno rešenje koje bi osiguralo Amerikance od opasnosti“, takođe je objasnio Pompeo.

Bez potcenjivanja važnosti sastanka severnokorejskih i američkih lidera – prvog od 1953. godine – smatramo da je promena stava sa obe strane Pacifika prvenstveno posledica tvrdoglavosti južnokorejskog predsednika, one koja je prošlog leta oduševila Trampa na tviteru: „Strategija smirivanja ne vodi ničemu“. (3. septembar 2017) Prošlog proleća, još u vreme kampanje za predsedničke izbore nakon „revolucije sveća“ (velikih protesta koji su doveli do razrešenja Park sa mesta predsednice), Mun se posvetio promociji nastavka međukorejskog dijaloga. Malo je reći da je morao prevazići mnoštvo prepreka.

Samo mesec dana nakon stupanja na dužnost predsednika, on jasno najavljuje: „Odlučni smo da se upustimo u bezuslovni dijalog, ako Severna Koreja prestane sa provokacijama“. Uzalud. Ponovno je pokušao 6. jula, u vreme konferencije u Berlinu. Nije slučajno izabran glavni grad Nemačke, koji je u vreme hladnog rata bio podeljen: sedamnaest godina kasnije, Kim De Džung, južnokorejski predsednik (od 1998. do 2003 je definisao „berlinsku doktrinu“ koja je dovela do rukovanja sa severnim liderom Kim Džong Ilom juna 2000, najavljujući deceniju dijaloga i razmene. Ali ova „politika zraka sunca“ se susrela sa američkom nepopustljivošću, pre nego što je 2008, sa povratkom konzervativaca na vlast u Seulu, potonula.

Bliski saradnik bivših demokratskih predsednika – Kim De Džunga i Ro Mu Hjuna – Mun preuzima baklju u Berlinu, dva dana nakon nove severnokorejske (...)

Obim celog teksta : 2 485 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Martin Bular & Sung Il Kvon

PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst