Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U SVETLU GEOPOLITIČKE IGRE IZMEĐU RUSIJE I ZAPADA

Pragmatični savez Moskve i Teherana

Donald Tramp će 12. maja obznaniti hoće li Sjedinjene Američke Države nastaviti da poštuju iranski nuklearni sporazum. Njegovo ukidanje značilo bi otvaranje mogućnosti nove krize sa Islamskom republikom koja bi mogla ponovo da pokrene svoj program obogaćivanja uranijuma. Iran takođe želi da osnaži svoje odnose sa Rusijom, uprkos turbulentnoj istoriji međuodnosa ove dve države

Rusko-iranski odnosi nikad nisu tekli mirnim i predvidivim tokom. U XIX i sve do početka XX veka, Britanska imperija i Rusko carstvo držale su Iran podeljenim na svoje zone političkog i ekonomskog uticaja. Pad ruske monarhije 1917. i potonji dolazak na vlast boljševika koji su, formalno, odbacivali nasleđe carističkog imperijalizma ulivalo je nadu Teheranu da Moskva više neće kočiti persijsku nezavisnost.

Uprkos gušenju iranskog revolucionarnog pokreta u provinciji Gilan od strane Reze Šaha Pahlavija, Iran i sovjetska Rusija su 26. februara 1921. godine potpisali sporazum koji je utvrdio njihove buduće bilateralne odnose. Sovjetske vlasti su konstantno predstavljale ovaj dokument kao jedan od prvih „poštenih“ i „iskrenih“ dokumenata potpisanih između Teherana i jedne od velikih sila. Sve koncesije i obaveze Irana prema carističkom režimu su ukinute. Moskva je persijskoj vladi bez ikakve odštete ustupila sva ruska imanja i svojinu koja je ostala u Iranu. Ipak, ovaj sporazum je takođe propisivao (članovima V i VI) da Sovjetski savez ima pravo da, u slučaju u kom strana sila koristi iransku teritoriju i time ugrožava njegovu bezbednost, izvrši invaziju na Iran kako bi se branio.

Dvadeset i petog avgusta 1941. godine, SSSR i Ujedinjeno Kraljevstvo otpočeli su vojne operacije protiv Irana. Zvanični povod ove invazije bilo je odbijanje Reze Šaha Pahlavija da protera nemačke državljane iz zemlje. U stvari, ove dve sile plašile su se da bi Iran mogao da uđe u rat na strani Nemačke i branile su svoje interese: zalihe Anglo-iranske naftne kompanije (Anglo-Iranian Oil Company) i bezbednost „persijskog koridora“ za transport američke vojne opreme u SSSR. Abdikacija Reze Šaha Pahlavija u korist svog sina Muhameda Reze, 16. septembra iste godine, uvukla je Iran u saveznički kamp, što mu je zagarantovalo mesto među pobednicima Drugog svetskog rata.

Nakon 1945. godine, Teheran je Sovjetski savez smatrao većom pretnjom od Zapada. Crvena armija koja je, bez obzira na kraj vojnog sukoba, zadržala prisustvo na severu države, tamo je podržala stvaranje kratkotrajne Azerbejdžanske narodne vlade kao i Republike Mahabad u iranskom Kurdistanu. Ovaj sled događaja – jedna od prvih epizoda Hladnog rata – okončao se sovjetskim povlačenjem u zamenu za naftni ugovor koji je Iranski parlament potom odbacio. Za Josifa Staljina, Iran je nedvosmisleno potpadao pod sovjetsku sferu uticaja. On nije samo želeo da i u njemu proširi komunizam, već su mu za oko zapala naftna polja na severu te države. Kako bi primorao šaha da deluje u skladu sa sovjetskim interesima, Kremlj je koristio sve što mu je bilo na raspolaganju, počevši od Tudeha, (komunističke) Partije iranskih masa. Ova partija, koja je održavala tesne veze s Moskvom, bila je deo vladajuće koalicije koju je 1951. godine formirao nacionalistički premijer Muhamed Mosadek, koji je vodio progresivističku politiku, najviše obeleženu nacionalizacijom naftne industrije. Međutim, ta vlada je oborena u državnom udaru koji su podstakle tajne službe Velike Britanije i Amerike 1953. godine.

U godinama koje su usledile, šah zaoštrio represiju nad komunistima i komunistkinjama: pogubljenja bez suđenja, proterivanje iz redova vojske i bezbednosnih agencija. Zanimljivo je primetiti da je sovjetska podrška Tudehu istovremeno imala i dobar i loš efekat na ovu partiju. Budući da je bila isuviše zavisna od Moskve postala je diskreditovana u očima iranskog naroda kada su Sovjeti godina pokušavali da je koriste kao čuvara sovjetskih interesa u iranskom naftnom sektoru između 1940. i početka 1950-tih. Ova strategija naterala je Tudeh da bude protiv zahteva za nacionalizaciju industrije fosilnih goriva, nečega što je do tada uvek zagovarao.

Priključivanje Irana Bagdadskom paktu, koji su 1955. godine potpisale prozapadno orijentisane države u regionu, (...)

Obim celog teksta : 1 901 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Nikolaj Kožanov

je predavač političke ekonomije Bliskog istoka na Evropskom univerzitetu u Sankt Petersburgu i istraživač saradnik programa Rusija-Evroazija na Kraljevskom institutu za međunarodne odnose, Četnam Haus (London).
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst