Nije bilo neupitno da će do Ruske vojne intervencije u Siriji doći. Tokom prve godine sukoba (2011-2012), procena Kremlja bila je da će režim Bašara Al-Asada moći da pregrmi oluju ukoliko bude imao zaštitu od spoljnog mešanja. Zaoštravanje konflik(a)ta razvejalo je ovu iluziju. Moskva je potom pokušala da zagovara kompromis između Damaska i „međunarodne zajednice“. Ruske vođe su počele da rade na tom zadatku tvrdeći da Bašar Asad i sirijska država nisu ista stvar. Podučeni propašću Libije nakon pada režima Muamera Gadafija 2011. godine, njihov glavni cilj bila je zaštita sirijskih institucija. Pa ipak, ostali su pri uverenju da bi jedino Asad mogao da spreči cepanje Sirije. To, ipak, ne znači da će oni zauvek ostati vezani za sirijskog predsednika.
Vrh ruske države nikad nije u potpunosti verovao Asadu. Njegovi predstavnici se dobro sećaju da je Asad, nakon što je došao na vlast 2000. godine, pokušao da se približi Evropi, naročito Francuskoj. Tek kad je taj pokušaj propao, najpre zbog sirijskog prisustva u Libanu, on se okrenuo Rusiji. Takođe sećaju se i da je tokom poslednje dekade prošlog i prve dekade ovog veka, Damask ignorisao sve zahteve Moskve vezane za čečenske pobunjenike koji bi bežali u Siriju nakon napada na rusku vojsku i civile. Moskva stoga još uvek ovom savezu prilazi oprezno. Tokom govora održanog u julu 2016. godine, Vladimir Putin izjavio je da ne želi da ponavlja grešku koju je Sovjetski savez počinio u odnosu prema Egiptu, tako što bi ukazao poverenje režimu koji je spreman da iz dana u dan menja saveze. Podsećamo, Anuar al-Sadat je 1972. godine proterao više hiljada sovjetskih stručnjaka iz Egipta kako bi obznanio prekid odnosa između svoje zemlje i SSSR-a.
U septembru 2015. godine, radikalizacija opozicije u Siriji i njeni uspesi na terenu povećali su zabrinutost Kremlja povodom izgleda da će vlast u Damasku preživeti. Strahovalo se od brzog i neizbežnog kolapsa režima.
Putinova procena je bila da bi vojna, tehnološka i ekonomska pomoć koju je slao sirijskoj vladi samo produžila agoniju u kojoj se ona nalazila i da ne bi bila dovoljna da je spase. Stoga je direktna i postojana vojna intervencija za njega bila bolje rešenje od bilo kog od druga dva moguća scenarija: podržavanja Asada preciznim i skupim vojnim operacijama ili dopuštanja da njegov režim bude srušen. Izbori ruskih vođa su opet bili informisani pozivanjem na iskustva Iraka i Libije, dve države u kojima, prema njihovom mišljenju, obaranje nekadašnjih režima nije dovelo ni do čega dobrog. Za njih Sirija nije smela da postane novi džihadistički stožer u regionu.
I pre septembra 2015. godine Kremlj je uveliko upozoravao „međunarodnu zajednicu“ na postojanje ovakvog rizika. Na početku, ruske izjave bile su deo medijske kampanje koja je težila da predstavi Zapad kao izvor problema na Bliskom istoku. Međutim, opasnost je postala stvarna 2015. godine kada je sve veći broj stranih vojnika iz Evrope, Rusije, sa Kavkaza i iz centralne Azije počeo da se priliva u redove Islamske Države (ISIS) i drugih islamističkih grupa u Siriji i Iraku. Prema procenama ruskih obaveštajnih službi i nezavisnih analitičara, 2015. godine u Siriji se, u redovima različitih islamističkih grupa poput Fronta Al Nusra i Ahrar Al-Čama, borilo oko dvanaest hiljada rusofonih boraca, poreklom sa severnog Zakavkazja, iz ostatka Rusije ili iz Čečenskih zajednica u inostranstvu. Pored toga, ove oružane snage uključuju i stotine ljudi iz Azerbejdžana i bivših centralnoazijskih sovjetskih republika, kao što su Tadžikistan i Uzbekistan. Neki među njima se ne poistovećuju sa ciljevima ISIS-a ili Fronta Al Nusra. Za njih, rat koji vode u Siriji je samo pripremna faza za borbe koje će voditi u sopstvenim državama.
Jedan od glavnih ciljeva ruske intervencije u Siriji bio je da ponovo izgradi vojne i političke kapacitete režima. Stoga je kampanja vazdušnog bombardovanja odmah udarila po svim grupama koje su predstavljale ozbiljniju pretnju za Damask, uključujući i neke koje nisu radikalno islamističke ili koje Zapad nije okarakterisao kao „terorističke“. Međutim, Kremlj ovo nikad nije priznao i do danas tvrdi da je napadao samo „teroriste“ uključujući one iz redova ISIS-a.
Delovanje ruske avijacije je veoma brzo ostvarilo dva cilja. S jedne strane poboljšalo je izglede za dugoročni prežitak sirijskog režima. S druge strane, onemogućilo je zapadnim vojskama da stvore zonu zabrane letenja i drastično ograničilo mogućnost njihovih direktnih napada na (…)
