Poznati argentinski trener Luiz Cezar Menoti smatra da je fudbalski tim jedna ideja. Prema rečnicima, reč ideja označava misao, pojam, osnovnu zamisao, gledište ili predstavu, odnosno sliku koju ljudska misao ili duh stvaraju o nekoj stvari. Ideja može označavati i misao vodilju, sliku, nacrt ili plan. Ona isto tako može da predstavlja određeni cilj kojim se čovek rukovodi u praksi. Radomir Antić, jedan od naših najznačajnjih fudbalskih trenera, ima običaj da govori o kulturi igre. Reč kultura potiče od reči kultus koja znači gajenje i obradu, odnosno obrađivanje polja. Ova reč potiče iz agrarne oblasti i označavala je obrađivanje zemlje da bi na njoj iznikao plod. Izraz iz poljoprivrede, dakle, preuzima poznati rimski besednik Ciceron koji piše o kulturi duše (cultura animi). Kao što se obrađuje zemljišno polje, isto tako se može obrađivati i uzgajati ljudska duša. U istoriji evropske civilizacije, prvo u antičkoj Grčkoj, zatim u humanizmu, kasnije i u prosvetiteljstvu, reč kultura dobija smisao čovekovog rada na samom sebi, dakle čovekovog samoobrađivanja. Svoj čuveni roman Kandid francuski filozof prosvetiteljstva Volter završava poukom koja kaže da treba obrađivati svoj vrt. Imati kulturu igre značilo bi obrazovati, razvijati i usavršavati fudbalsku igru u svim njenim aspektima, tj. obrađivati fudbalski vrt. To bi moglo da se čini pomoću Ideje koja govori o tome kako to treba činiti. Imati zamisao o nečem i tu zamisao razvijati i usavršavati, znači stvarati kulturu pomoću Ideje.
Problem sa igrom A fudbalske reprezentacije Srbije u proteklih desetak godina bio je u tome što je ona upala u kontinuitet bezidejnosti zahvaljujući kome nije mogla da razvije kulturu igre. Posle odlaska Radomira Antića sa mesta selektora, na toj poziciji ređali su se treneri koji se na njoj nisu dugo zadržavali. Ako je neki među njima i imao određene ideje, u tom pogledu je možda najdalje otišao Slavoljub Muslin. Ma koliko one bile dekadentne, on ipak nije imao dovoljno vremena da ih razvije i primeni. Dok je Nemačkoj trebalo čitavih sto godina da na kormilu fudbalske reprezentacije promeni deset selektora, Srbija je to uspela da učini za 12 godina!
Za to vreme, sama igra A reprezentativne selekcije značajno je stagnirala. Ona je postala bezidejna, često dekadentna, i neinventivna. Grubo uzevši, u savremenom fudbalu u protekle dve decenije dominira nekoliko trendova, odnosno nekoliko ideja o načinu na koji se fudbal igra. To su defanzivno orjentisani fudbal koji se bazira na kompaktno organizovanoj odbrani u tzv. srednjem i niskom zonskom bloku, čiji paradigmatični predstavnici su timovi koje trenira Žoze Murinjo; direktni fudbal koji se bazira na presingu i tzv. kontrapresingu (Gegenpressing) na protivničkoj polovini i brzoj igri u napadu sa mnogo pasova unapred, čiji paradigmatični predstavnici su timovi koje trenira Jirgen Klop; i fudbal koji u Španiji zovu Juego de posicion, a koji se bazira na kontinuiranom držanju lopte u posedu i pokušajima pronalaženja prostora na terenu za stvaranje viška igrača kojim bi se „probila“ gusta zonska odbrana protivnika, a čiji paradigmatični predstavnici su timovi koje trenira Žozep Gvardiola. A selekcija Srbije ne primenjuje ni jedan od ovih modela igre. Ona nije u stanju da se organizovano brani, presing na protivničkoj polovini ili kontrapresing koji se sprovodi u trenutku kada se izgubi lopta, u njenoj igri viđaju se zaista retko, isto kao i direktna i brza igra u napadu, dok nemogućnost da se ostvari kontinuirani posed lopte jeste nešto od čega godinama naša selekcija hronično pati. To znači da godinama unazad A tim Srbije najviše pati od problema organizacije igre u fazi kada tim treba da napada kroz kontinuirani posed lopte. Igra u veznom redu naše selekcije je hronično neinventivna, fudbaleri su udaljeni jedan od drugog, razuđeni su a nisu kompaktni, protok lopte je spor, igra se sa manjkom rizika, bez mnogo direktne igre, vertikalnih pasova, brze tranzicije iz odbrane u napad i brzih kontranapada. Rečju, tim Srbije nije u stanju da se organizovano, disciplinovano i kompaktno brani u srednjem i niskom zonskom bloku, nije u stanju da presingom slomi protivnika, niti je u stanju da pronalazi rešenja kada ima loptu u posedu. U takvoj situaciji ni sami igrači nisu u stanju da pruže najbolje iz repretoara svojih fudbalskih mogućnosti.
Ovaj trend nastavljen je i na Mundijalu u Rusiji. Posle pobede nad Kostarikom u javnosti je zavladala sveopšta euforija koja je prikrila velike mane u igri selekcije. Ove mane do izražaja su došle na meču sa Švajcarskom. Na tom meču igra Srbije patila je od disbalansa između stidljivih pokušaja nekoliko fudbalera da izvrše presing na polovini Švajcarske i fudbalera naše reprezentacije koji su ostajali u zonama na polovini svog tima, što je fudbalerima protivničkog tima omogućilo da lagodno zavladaju sredinom terena. S druge strane, naši fudbaleri nisu uspevali da duže zadrže loptu u svom posedu, da ostvare brži (…)
