Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U ITALIJI, TURSKOJ... KAO I DRUGDE

Investitor ne glasa… ali odlučuje

Evo jedne dobro odglumljene farse. Neka vlada — progresivna ili reakcionarna — donosi odluku koja je u suprotnosti sa finansijskim interesima. Tržišta prete, politički moćnici se povlače, mediji pozdravljaju neposlušnost. Italijanska kriza je pokazala da krug neoliberalnog uma više liči na zamku vezanu oko glasačevog vrata

Evropljani su ga ponovo otkrili: jedan od najuticajnijih igrača u njihovim demokratijama nije zabrinut rezultatima izbora. Njegovo ime? „Investitorˮ.

U maju 2018. italijanski predsednik Serđo Matarela gurnuo je na trenutak svoju zemlju u krizu odbijajući da imenuje Paola Savona na mesto ministra ekonomije. Ovaj poslednji je imao podršku obeju stranaka zaduženih za formiranje vlade, Lige (krajnja desnica) i Pokreta pet zvezda („antisistemskeˮ)... ali on nije nosio Evropsku uniju u srcu.

„Imenovanje ministra ekonomije nosi sa sobom uvek i direktnu poruku poverenja ili alarma ekonomskim i finansijskim činiocima ˮ. obrazlaže predsednik države 27. maja. Ali Investitor voli Uniju koja je uređena tako da mu stostruko vraća.

Ime Savona nadvilo je nad Italiju pretnju od gneva tržišta, Ligi i Pokretu vraćen je domaći zadatak da ga isprave. A ako u tome ne uspeju, precizirao je evropski komesar za budžet Ginter Oetinger, Italijani će se vratiti na birališta: „Razvoj događaja bi za italijansku ekonomiju mogao biti tako drastičan da bi ovo mogao biti znak biračima da ne biraju populiste, ni s leva ni s desnaˮ. To nije bilo neophodno. Manje od nedelju dana kasnije, koalicija je predložila novog kandidata za mesto ministra ekonomije, koji je očigledno mnogo više u skladu sa evropskim projektom. Evroskeptik Savona se našao sklonjen, u ulozi koja je u očima Investitora od drugorazrednog značaja: ministra za evropske poslove...

Da li su Italijani izbegli ono najgore ili su precenili pretnju? Drugim rečima: da li je moguće odlučno stati protiv finansijskog tržišta i pobediti? Upravo to je nedavno pokušao turski predsednik Redžep Taip Erdogan u jednom okršaju, koji je obilovao poukama. Ako bismo zamislili skalu političke odlučnosti, bivši francuski predsednik Fransoa Oland bi predstavljao jednu njenu krajnost. Erdogan bi bio na suprotnom kraju. Na jednoj strani konzistentnost praznine, na drugoj čvrstoća čelika. Uklanjanje disidenata, tajna hapšenja, iritirajući pristup geopolitici, šef turske države pokazuje odlučnost koja se retko može naći. U razmeštanju trupa, strateško povlačenje nije njegov omiljeni manevar. I pored toga, bio je primoran na ponižavajuće povlačenje po pitanju kamatnih stopa.

Na isti način na koji sever, na koji pokazuje igla kompasa, uređuje prostor, kamatne stope koje naplaćuje centralna banka – referentne kamatne stope ‒ uređuju ekonomsko okruženje jedne zemlje. Iz ovih poslednjih proističe većina kamata u datoj ekonomiji, uključujući i one koje privatne ustanove nude domaćinstvima i preduzećima. Kada centralna banka snižava referentnu kamatnu stopu, ona olakšava pristup kreditima, podstičući na taj način investiranje preduzeća i potrošnju domaćinstava, ukratko, celokupnu aktivnost. Takva politika može dovesti i do povećanja inflacije ako ovo povećanje potrošnje i investicija ne prati sličan porast proizvodnje roba i usluga na toj teritoriji.

Za investitore koji ulažu u stranim valutama, referentna kamatna stopa centralne banke pre svega omogućava izračunavanje dobiti koju mogu očekivati od svojih ulaganja. Međutim, špekulanti vole da se zadužuju u jednoj valuti da bi plasirali pozajmljena sredstva u drugoj po većoj kamatnoj stopi (carry trade). Na primer, početkom jula 2018, američka federalna banka naplaćuje referentnu kamatnu stopu od oko 2%, omogućavajući jednom investitoru da podigne 1 milion dolara po ceni od 20 000 dolara godišnje. Onaj koji je podigao kredit može da konvertuje zelene novčanice u turske lire, i da uživa plasirajući ih po turskoj referentnoj kamatnoj stopi od 15%.

Mogli bismo se zapitati koji je interes da se tako nagrađuju turisti deviznog tržišta. U kontekstu finansirane ekonomije pokazalo se da je ta operacija od presudne važnosti jer priliv dolara predstavlja jedini način da se balansiraju računi zemlje. Oni u Turskoj pate zbog strukturne neravnoteže koja je u vezi sa energetskim potrebama zemlje: naftom i gasom koji se troše – a koji se moraju uvesti iz inostranstva – što predstavlja udar na trgovinsku ravnotežu. Drugim rečima, Ankara zavisi od valuta kojima upravljaju investitori. Kao i (...)

Obim celog teksta : 2 085 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Reno Lamber & Silvan Leder

je profesor ekonomskih i društvenih nauka (SES). Učestvovao u koordinaciji Manuel d’économie critique u izdanju Monde diplomatique, 2016.
PREVOD: Aleksandar Stojanović

Podeli ovaj tekst