Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

NENASILJE I SOCIJALNA PRAVDA

Poslednja bitka Martina Lutera Kinga

Četvrtog aprila 1968. godine, pristalica rasne segregacije izvršio je atentat na Martina Lutera Kinga u Memfisu. Pedeset godina kasnije, zvanična istorija pamti ga kao crnog sveštenika koji se borio za građanska prava, kao patriotu koji je težio nacionalnom pomirenju. Ona, ipak, previđa da je King svoj život posvetio jednakosti u svakom pogledu

Pre nekoliko meseci, u američkim dnevnim sobama neočekivano se zaorio glas Martina Lutera Kinga, izričući njegovu slabo poznatu propoved – „Instinkt tamburmajora (vođa vojnog ili drugog paradnog orkestra, prim. prev.)“ – koju je održao tačno pedeset godina ranije. Ovaj neplanirani susret između ovog revolucionarnog vođe i gledalaca TV programa imao je formu reklame za kamione marke RAM, emitovane tokom poluvremena Superboula (finale prvenstva Nacionalne futbol lige u SAD, prim. prev.), najekskluzivnijeg televizijskog reklamnog slota o kom se često izveštava koliko i o rezultatu utakmice. Ova reklama koja je preko zvuka Kingovog govora slavila muževnu snagu terenskog kamioneta, zastavu vojske u letu i svakodnevni heroizam anonimnih porodica je zgrozila određeni deo publike. Što je još gore, međutim, većina je ostala ravnodušna.

To što je velika televizijska misa masovne potrošnje obezbedila pravo da emituje propoved sveštenika dovoljno govori o nepostojanju ikakvih granica komodifikacije, uključujući i komodifikaciju pobune, revolta i žrtvi za pravdu. Međutim, ironija ovog preuzimanja dolazi od samog Kinga koji je, par rečenica kasnije, u istom govoru žustro napao materijalizam svoje države. On se rugao svojim zemljacima i zemljakinjama zavedenim od strane marketinških magova čije reklame su ih nagonile da kupuju statusne simbole, „ova ili ona kola“, kako bi se smatrali ljudima. Oni „paradiraju u kadilaku“ kako bi bili neko i nešto, uzviknuo je. Prema njemu, ova industrija zavisnosti je polako ubijala Ameriku.

Tokom ovog meseca kada se obeležava pedesetogodišnjica njegove smrti, Martin Luter King se uzdiže u nebesa više nego ikada do sada. Ako se setimo da je praznik u čast ovog revolucionarnog socijaliste uveden tek 1983. godine pod konzervativnim predsednikom Ronaldom Reganom, možemo da shvatimo prevaru koja je usledila, kao i strategiju neutralizacije i preuzimanja koja je u međuvremenu razvijena. Političko rabljenje njegove uspomene je bilo zastrašujuće – da bi se učvrstila slika pomirene nacije, trebalo je zaboraviti disidenta. Umesto njega, trebalo je stvoriti patriotu, osnivačkog oca, izuzetnog Amerikanca kog je mogla roditi samo izuzetna zemlja. Evo crnca koji je sanjao o rasnoj jednakosti, doživeo da je vidi zahvaljujući veri u svoje sunarodnike, koji je služio državi da ostvari svoje jedinsvene demokratske potencijale koje je nosila u sebi. Na njegovom spomeniku u Vašingtonu kog je 2011. otkrio Barak Obama nema reči „rasizam“ niti „segregacija“. U aleji velikana u glavnom gradu, posetiocima se najčešće skreće pažnja na „san“ pomenut tokom velikog protesta 1963 i na njegov doprinos.

Marš za preraspodelu bogatstva

Rolan Bart nas je naučio da je funkcija mitologije da nas zaštiti od istorije. Kingov lik se nalazi na markicama, iznad ulaza u koledže i srednje škole, širom Nacionalne promenade u Vašingtonu, u dečjim slikovnicama, u inspirišućim pričama za strance, u Ovalnoj kancelariji, u reklami za kamione. Njegova kritička misao je često lukavo zatrpana tovarima zvaničnih omaža i komercijalnog preotimanja.

Revizija smisla njegove borbe, kao i borbe miliona nepoznatih ljudi koji su izneli crnačku revoluciju tokom 1950-tih i 1960-tih, zasniva se na njenom svođenju na zahtevom za pravnom jednakošću: pravo glasa u južnim državama koje su ga uskraćivale koristeći teror i prevaru i okončanje legalne diskriminacije. Korišćenje i prekrajanje Kingovih govora je u skladu sa podvalom koja je ponuđena crncima 1965. godine: jednakost je svedena na kraj legalne diskriminacije. Kinga je ovaj trik razbesneo. U svojoj poslednjoj knjizi, izdatoj 1967. godine, napisao je : „Problem je u tome što, kada govorimo o jednakosti, ne mislimo na istu stvar; Belci i crnci koriste različite definicije; Crnci polaze od ideje da se ’jednakost’ shvata doslovno, da se belci sa time slažu i da će ispuniti svoje obećanje... Međutim, većina belaca, uključujući i one kojima je srce na ispravnom mestu, pod ’jednakošću’ ne podrazumevaju ništa osim okvirnog sinonima za ’poboljšanje’. Bela Amerika nije psihološki spremna da smanji nejednakosti; ona nastoji da poštedi samu sebe i da ništa suštinski ne promeni.“

Građanska prava nikad nisu bila konačni cilj crnih Amerikanaca i Amerikanki, a samim time ni Kingov. Ovaj (…)

Obim celog teksta : 2 130 reči.

Ev gotar bi tenê ji bo aboneyan berdest e

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Hûn abone ne? Ji bo xwegihandina gotarên online têkeve.
Xwe bidin nasîn

Silvi Loren

je istraživačica na Harvardu i Stenfordu, predavačica na Sciences Po u Parizu, autorka knjige Martin Luther King. Une biographie intellectuelle et politique, Seuil, Pariz, 2015.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst