Pre dvanaest godina Fransoa Oland, tada prvi sekretar Socijalističke partije (PS), izvukao je lekcije poraza Lionela Žospena u prvom krugu predsedničkih izbora 2002. i pozvao sve snage levo od PS-a da „ne ostavljaju socijaldemokratiju samu sa sobom“. U suprotnom, plašio se da se „dva toka“ levice ¬¬– njegov i onaj radikalniji – „više neće spajati, čak ni sa ciljem izbornih frontova “. To je bio dobar uvid... Oland, koji je, zahvaljujući snažnoj odbojnosti svog prethodnika, izabran na mesto predsednika republike 2012, vladao je sam, raspolažući svim polugama političke moći. Na kraju svog mandata bio je veoma „razočaran“ kad je Benoa Amon, zvanični predsednički kandidat njegove partije na predsedničkim izborima u aprilu 2017. uspeo da – uz podršku Zelenih – osvoji samo 6,3% glasova. Većina ljudi koji su glasali za Olanda 2012. ovaj put se radije opredelila ili za Emanuela Makrona ili za Žana-Lika Melanšona. U poslednjih pedeset godina „dva toka“ nisu bila međusobno udaljena koliko su danas.
Čim su se neki od glavnih aktera prošle vlade mašili pera kako bi što pre proizveli hronike svojih mandata – kao bivši premijer Bernar Kaznev – ili iz nje izvukli „lekcije“ – što je bila namera bivšeg predsednika Olanda – mogli smo da očekujemo da u njihovim delima naiđemo na neku vrstu temeljne samokritike. Uzalud smo je tražili.
U svojim memoarima, Kaznev nam ne govori gotovo ništa o svojih „sto pedeset dana pod pritiskom u Matinjonu (Matinjon je zvanična rezidencija premijera Francuske, prim. prev.)“, osim zapažanja o „neverovatnim rezultatima dijete“ Martina Šulca, tadašnjeg predsednika Evropskog parlamenta. Ili možda opisa svojih olfaktornih osećaja kada je u jednoj šumi namirisao „mirise vlažne i bogate zemlje, poput obećanja mladica nadolazećeg proleća“. U njegovom opisu nema ni reči o nekakvoj nadi (izuzev botaničke), niti o velikim ambicijama. Niti, istini za volju, o bilo kakvom cilju. Gospodin Kaznev je vladao, i to je to. Predsedavao je sastancima, svečano otvarao institucije, držao govore. A kad ništa nije išlo po planu, što je često bilo slučaj, za svoju nepopularnost okrivio bi podele među svojim „prijateljima“, njihove „male uvređene mržnje“ i „levičarenje“ pobunjenika u PS-u.
Doduše, dok su bili na vlasti, socijalisti su svoje neprijatelje videli izvan sopstvenih redova. Dalje ulevo, da budemo precizni. Tako nam Kaznev priznaje da je jedanaest dana pre prvog kruga predsedničkih izbora 2017. godine, „Fransoa Oland bio veoma zabrinut oko skoka popularnosti Žana-Lika Melanšona u anketama“. „Nije mi ni najmanje teško da shvatim da se protiv toga mora boriti“, rekao je tad bivši premijer, za kog bi se moglo pretpostaviti da bi se pre radovao porazu ekstremne desnice. Među ovom dvojicom najviših državnih zvaničnika, mržnja prema onome što nazivaju „radikalnom levicom“ bila je bitnija od svega drugog. Prema rečima bivšeg predsednika, ona „ne pravi nikakav alternativni sistem, niti ima prijateljske ili realne predloge. Ona je protivnik kakvog kapitalizam može samo da zaželi“.
Međutim, ima li još uvek smisla da neko ko je socijaldemokrata bude protivnik kapitalizma? Ikakva sumnja, makar oko odgovora na ovo pitanje, nestaje ako pročitamo dela Olanda i Kazneva, ili knjigu Pjera Moskovisija – Makronovog prethodnika na mestu ministra ekonomije tokom mandata prošle vlade. Ni jedan od njih trojice ni u jednom trenutku ne dovodi u vezu izborni rezultat (ili društveni ugled) PS-a sa željom naroda da ih kazni za njihovu privrženost neoliberalizmu. Jedino što priznaju jesu pogrešan metod, ritmičke greške i neuspeh „pedagogije“. Ozbiljnim kritikama njihove „politike ponude“ ili prilagođavanja željama Angele Merkel prilaze s prezirom („govorašenje“, „podmetanje“, „prozivke“), umesto kontraargumentima. Moskovisi nam takođe implicitno nagoveštava intelektualnu ograničenost – sklerozu? – svojih političkih saveznika: „Neki će nas kriviti, ali mi uopšte nismo raspravljali o tom pitanju [prioritetizovanju smanjenja deficita] i od starta smo se opredelili za Evropu.“ Ovo mu smeta, ali ne iz očekivanih razloga: „Niko nije pomenuo naše zasluge i to je nepravda.“ Kakva strašna (…)
