Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

U OBALI SLONOVAČE, PREKARIJAT ILI EGZIL

Beda afričkog fudbala

Od trideset dva tima koja su učestvovala na Svetskom porvenstvu, u Rusiji, samo Nigerija i Senegal predstavljaju subsaharsku Afriku. Ovom kontinentu ne nedostaju izuzetni igrači, ali njih pokupuju bogate severne zemlje. Iako je bila šampion Afrike 2015. i kvalifikovala se na tri poslednja Mondijala, Obala slonovače se ove godine morala zadovoljiti praćenjem takmičenja na televiziji, a njihovi profesionalni klubovi se na dnevnom nivou bore da prežive

U Kumasi, na jugu Abidžana, dvorište opštinske srednje škole pretvara se tokom školskog raspusta u teren za vežbu. Ovog aprilskog jutra, fudbalski početnici iz akademije Metro Star tapkaju loptu na vrelini koja oduzima dah. Suosnivač ove škole, kakvih je na stotine u ekonomskoj prestonici Obale Slonovače, Aristid B. trenira omladinske timove. Taj nekadašnji profesionalni fudbaler pokazuje svog najboljeg igrača. Približava se dete od 9 godina, u crvenom dresu i šorcu. „Ja želim da igram u Evropiˮ, kaže samouvereno. Da li je on svestan rizika koje sa sobom nosi jedna takva avantura? Zvezda u usponu iz Metro Stara klima glavom svom šefu.

Bivši kapiten selekcije Obale Slonovače, Jaja Ture zarađuje skoro 1 milion evra mesečno u Mančester Sitiju ; Nejmar, brazilska zvezda Pari Sen-Žermena, više od 3 miliona... Ovi igrači pripadaju eliti koja je plaćena više od 720 000 dolara (620 000 evra) godišnje, kada tu uračunamo sve kontinente: to je 2% zaposlenih u fudbalu, prema jednom istraživanju svetskog sindikata igrača (Fitpro) sprovedenom 2016. godine uz pomoć pedeset četiri nacionalna sindikata. Većina njih živi u Evropi, u zalivskim zemljama ili u Kini. Nasuprot tome, 21% igrača prima manje od 300 dolara (260 evra) mesečno. Među ovim siromašnim radnicima, mnogi potpisuju za afričke klubove, koji daju najniže plate. I, ako na svetskoj lestvici, 41% ispitanih igrača prima različite naknade tokom poslednje dve sezone, ta proporcija dostiže 55% u Africi. Taj kontinent je daleko najnesigurniji za igrače: tamo ih 15% nema ugovor, nasuprot 3% u Evropi. Premije za neisplaćene obaveze, kašnjenje zarada, povrede i troškovi bolničke nege koji nisu uračunati: takva je svakodnevnica afričkih igrača. Sasvim suprotno od onih retkih privilegovanih, koji svoj talenat prodaju po visokoj ceni na evropskim šampionatima, oni žive vrlo često bez ugovora i u uslovima za rad dostojnim žaljenja.

Svedočenja Aristida B. i trojice njegovih prijatelja igrača, a koji su kao i on poreklom iz Kumasija, odslikavaju jaz između snova i sudbine za milione mladih Afrikanaca i surovost podele rada na planeti fudbala. Uprkos nizu bolnih iskustava u više klubova, Žistin S. 27 godina, i dalje gaji nadu da će ponovo obuti kopačke. Sa 17 godina, 2007, on je potpisao svoj prvi profesionalni ugovor. Njegova mesečna nadoknada od 76 evra bila je manja od minimalca na Obali Slonovače (91,50 evra). Premija za angažovanje u igri, od 229 evra, predviđena ugovorom, nije nikada isplaćena..,Predsednik je igrao na naša osećanja:ˮJa sam vaša majka, vaša majka nema novca.ˮ Pali smo u zamkuˮ, priča on. Nakon neuspešnog probnog perioda u jednom tuniskom klubu, u januaru 2008, on iskušava sreću u 2-oj ligi Obale Slonovače. Bio je to početak pakla: „Bio sam plaćen malo više od 15 evra mesečno, kada su radnici zarađivali 5 evra dnevno.ˮ Da bi podstakla fudbalere da u prvoj postavi daju sve od sebe, uprava kluba je podigla premije za pobedu na preko 30 evra. Tim je dva meseca ostao bez pobede, a plata je isplaćena sa zakašnjenjem. Što se tiče uslova za stanovanje, to su najgore barake. Igrači su spavali na podu, sa rančevima umesto jastuka, priča Žastin S.

,,Tri meseca bez plate u 1. ligi, to je uobičajenoˮ

I nakon deset godina prilike se na Obali Slonovače nisu promenile. Predsednicima odgovara da klubove vode na ovakav način. Očinskim tonom Bernar Adu, predsednik sportske asocijacije Indenije (ASI), jednog kluba iz 1. lige iz Abengurua, na istoku zemlje, nagovara fudbalere da pređu preko svega:.,Čak i kada su njihovi uslovi loši i kada nisu plaćeni, igrači treba da igraju. Neisplaćena zarada se može nadoknaditi, ali propuštena utakmica ne možeˮ, nastavlja g. Adu. U stvari, neisplaćene plate i premije se ne.,nadoknađujuˮ baš uvek. Razljućeni svim tim, Žistin S. i njegovi saigrači na kraju su bojkotovali treninge 2008-2009. U pismu upućenom upravnicima fudbaleri su se žalili na dušeke i ventilatore. Njima je udovoljeno, ali na ekipu su nastavile da se obrušavaju nevolje. Jedan igrač je dobio malariju, jedan odbrambeni igrač od 21 godine umro je u bolnici od posledica šoka na treningu. To je bilo previše za Žistina S. i četvoricu njegovih saigrača, koji su odlučili da napuste klub u sred sezone. Radije nezaposlenost nego preterana eksploatacija.

U 21-oj godini, njegov kolega Samuel K. je već eksperimentisao sa mogućnostima koje pruža život profesionalnog igrača. Kao igrač 1. lige, on se povredio u decembru 2016. „Veštačka trava stadiona Šampru u Abidžanu, gde se igra većina utakmica tokom šampionata, je istrošena i opasna, svedoči on. Mnogi igrači se tu povrede.ˮ Uprava kluba pristaje da plati operaciju... čim prikupi iznos transfera drugog igrača. Šest meseci kasnije, isplata još uvek nije izvršena. Fudbalska federacija Obale Slonovače (FIF) preuzima troškove njegovog medicinskog tretmana. Prebačen u jedan drugi klub prve lige, on doživljava novu povredu u februaru 2018. Predsednik zahteva od njega da uprkos svemu igra naredni meč, tri dana kasnije. Igrač odbija. Isplata njegove plate je suspendovana. „Ima, evo već više od mesec dana kako me ne plaćaju, predsednici svih klubova u Obali Slonovače su istiˮ, kune se on. On nije jedini prema kome se tako postupa.

„Tri meseca bez dinara u Prvoj ligi, to je čest slučaj, kaže Aristid B. osuđujućim tonom. Ponekad je isplata osnovne plate uslovljena postizanjem nekog uspeha ili čak sa više uzastopnih pobeda.ˮ Prema podacima Fudbalske asocijacije Obale Slonovače (AFI), najveće plate se kreću od 450 do 600 evra. Prosečna kompenzacija lokalnog fudbalera kreće se u rasponu od 230 do 300 evra, što bi bila trostruka minimalna zarada, u zemlji sa obnovljenim rastom (8% godišnje od 2015). „Kako očekujete da će na kraju karijere koja je po definiciji kratka, neki fudbaler biti u stanju da uživa u svojoj ušteđevini i da kupi kuću?ˮ, kaže g. Siril Domorod, predsednik AFI-a. Ovaj nekadašnji odbrambeni igrač milanskog Intera prima nas u sedištu te organizacije, koja se nalazi u Kokodiju, prijatnom gradu na severu Abidžana. Bivši kapiten selekcuje Obale Slonovače, Domorod je igrao u Francuskoj, u Olimpiku iz Marseja i u Monaku, zatim u Espanjolu iz Barselone. Ostali članovi koji su osnivači udruženja, napravili su podjednako velike karijere, u Evropi. Ikona fudbala Obale Slonovače, ljubimac nacije, Didije Drogba je osvojio Ligu šampiona Evrope sa engleskim klubom Čelzijem. Druga nacionalna zvezda, Kolo Ture i sam je igrao u Engleskoj, u Arsenalu, u Mančester Sitiju i u Liverpulu.

Retki su oni koji se usuđuju da pokrenu postupak za ostvarivanje svojih prava. Plaše se odmazde. Potpredsednik FIF-e, Sori Diabate odbija svaku odgovornost. „Neki mladi se žale da ih ne plaćaju, ali oni čak nemaju kopiju svog ugovora. (...) Nemoguće je odlučivati kada pred sobom nemate ugovorˮ pere se od odgovornosti ovaj rukovodilac koji je takođe predsednik Profesionalne fudbalske lige. Dok g. Diabate odgovara na naša pitanja u svojoj kancelariji, jedan od zaposlenih u federaciji snima razgovor. Jedan drugi prisustvuje razmeni mišljenja. „ova komisija nije ni nezavisna ni paritetna, kao što to preporučuje Fifproˮ, primećuje g. Domorod: tamo ne zasedaju igrači iz AFI. To pothranjuje sumnju u postojanje neravnoteže u korist poslodavaca. Nisu li upravo predsednici kluba oni koji biraju članove izvršnog komiteta (...)

Obim celog teksta : 3 663 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

David Garsija

je novinar.
PREVOD: Aleksandar Stojanović

Podeli ovaj tekst