Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE: "Homo sapiens" više nije jedini koji ima prava

Ko dobija starateljstvo nad porodičnim psom nakon razvoda? Kako proceniti štetu koju načini podivljala odbegla krava? Šta raditi kada se ugrožavaju zaštićene vrste? Sva ova pitanja, kao i brojna druga relevantna za Francusku, prisutna u sedam različitih zakonskih spisa (krivičnom zakonu, građanskom zakoniku, zakonu o poljoprivredi, zakonu o zaštiti životne sredine, itd.), zapravo čine osnovu prava životinja. U pokušaju da se ova raspršenost prevaziđe, počelo se sa izradom „životinjskog prava“ čiji je cilj stvaranje koherentnog skupa pravosudnih propisa. Ne radi se isključivo o praktičnosti – ova promena ne ukazuje samo na želju da se zaštita životinja pojača, već i na sve veću rasprostranjenost drugačijeg viđenja njihove prirode.

Pitanje odgovornosti ljudi prema životinjama bilo je tema teorijskih rasprava već za vreme prosvetiteljstva. Uz to, kao dokaz u prilog tvrdnji da je ono u nekom obliku figuriralo kroz čitavu istoriju, često se navodi izolovani citat iz dela filozofa Teofrasta, Aristotelovog učenika koji je u četvrtom veku pre naše ere rekao da ljude i druge vrste spajaju „duše“ sačinjene od razuma, agresivnosti i želja. Često se pominje – naročito od strane protivnika koride – i papinska bula De salute gregis dominici od 1. novembra 1567. godine, kada je Pije V zapretio da će ekskomunicirati one koji učestvuju u „ovim svetkovinama na kojima se bikovi i divlje zveri bore u areni“, proglašavajući ih „suprotnim hrišćanskoj pobožnosti i velikodušnosti“. Papa je ovo najranije zvanično ograničenje javnog maltretiranja životinja proglasio u ime ljubavi božje i njegovih stvorova. Filozofi prosvetiteljske ere su pitanju položaja životinja prišli gledajući kroz prizmu čoveka.

Tako Žan-Žak Ruso, u predgovoru svojoj Raspravi o poreklu i osnovama nejednakosti među ljudima (1755), tvrdi da „imajući nečeg zajedničkog s našom prirodom kroz osećajnost koju poseduju, cenimo da i one [životinje] moraju učestvovati u prirodnom pravu, i da čovek ima određene dužnosti prema njima“. Prirodno pravo ovde označava skup prava koja proističu iz same prirode nekog bića, nasuprot pozitivnom pravu, koje uspostavlja država. Nekoliko godina kasnije, u svom Uvodu u principe moralnosti i zakonodavstva (1789), engleski filozof Džeremi Bentam produbio je ovaj uvid, proglašavajući sposobnost da se oseća patnja, koju je priznavao životinjama, temeljem prava da se imaju prava.

Od februara 2015. godine francuski građanski zakonik prepoznaje životinje kao „bića sa sposobnošću osećajnosti“

Za pojavu prvih zakona protiv okrutnosti prema životinjama trebalo je sačekati početak XIX veka. Hiljadu osamsto dvadeset i druge, dve godine pre osnivanja Society for Prevention of Cruelty to animals (Društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama, SPCA) u Engleskoj, Martinov zakon (Martin’s Act) zabranio je maltretiranje stoke u Britaniji. U isto vreme, javljaju se zakoni protiv mučenja života širom nemačkog dela kontinenta. Francusko Društvo za zaštitu životinja (Société protectrice des animaux – SPA) nastalo je tek 1846, nešto ranije u odnosu na Gramontski zakon od 2. jula 1850. čiji jedini član propisuje sledeće: „Oni koji javno i nasilno maltretiraju domaće životinje kazniće se novčanom kaznom od 5 do 15 franaka, a može im se propisati i kazna zatvora u trajanju od jednog do pet dana.“ Ne treba se, međutim, zavaravati. Namera ovog buržoaskog zakona, usvojenog nakon ustanaka iz 1848. godine, bila je pre svega da olakša kontrolu nad stanovništvom čijih nasilnih ispada su se vlasti plašile.

Opšte uzev, obziri koji su se javili u XIX veku, najpre u najvišim društvenim slojevima (kraljica Viktorija podržavala je rad britanskog SPCA) nisu išli dalje od zakonskih zabrana zlostavljanja – korida dobro simbolizovala njihove domete, jer je član krivičnog zakona kojim je delo zlostavljanja životinja zabranjeno predviđao da se njegove odredbe „ne mogu primenjivati na borbe s bikovima kada se može dokazati njihova neprekinuta lokalna tradicija“. Isto tako, mnogi su se zgražavali nad vivisekcijom, ali ona nije bila zakonom zabranjena.

U drugoj polovini XX veka, paralelno sa sve većom zainteresovanošću javnosti (...)

Obim celog teksta : 2 028 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žerom Lami

je istraživač pri Nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS).
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst