Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

DOSIJE: Povratak u rajski vrt

Jako dugo, radovi Renea Dekarta nisu pravili problem nikome osim učenicima i učenicama koji su se spremali za maturski ispit. Danas se o njima ponovo diskutuje u okviru novog talasa rasprava o borbi za zaštitu životinja. Dekartu se, poslednjih godina, često zamera njegova ideja o životinji-mašini, prema kojoj „neljudska živa bića predstavljaju neku vrstu automata bez svesti“, rečima astrofizičara Aurelijana Baraua. Međutim, Dekart je zapravo bio daleko oprezniji – za razliku od nekih svojih učenika – i pre svega se bavio razlikama između životinje i čoveka. Tvrdio je da ljude, za razliku od životinja, nikada ne možemo smatrati automatima zbog toga što raspolažu jezikom koji označava misao, a ne automatsku reakciju misaonih organa: „Reč je jedini trag i jedini nedvosmisleni dokaz misli skrivene i zatvorene u telu.“ Misao je, stoga, osnova ljudske superiornosti – sposobnost koja je za Dekarta bila dokaz postojanja besmrtne duše. Kad bi životinje bile obdarene mišlju, i one bi posedovale besmrtne duše, „a to nije verovatno“. Dovoljno je setiti se „ostriga“ ili „sunđera“, kaže on. Ovaj rascep između čoveka i životinje je u skladu s hrišćanskom tradicijom: čovek je omiljeni Bogov stvor.

Dakle, razlika između ljudi i životinja koju je Dekart postavio zasniva se na sposobnosti mišljenja, drugim rečima na razumu, kao ključnoj ljudskoj karakteristici. Upravo je ta karakteristika omogućila prosvetiteljstvo i Francusku revoluciju, a kritičko mišljenje je oduvek smatrano faktorom emancipacije. Ovakvo viđenje se danas nalazi na udaru teoretičara i teoretičarki pokreta za zaštitu životinja, uključujući one koji se smatraju progresivnima, koji ga smatraju antropocentričnim, i optužuju za pogrešni univerzalizam (često definisan kao zapadni i pod uticajem hrišćanstva), kao i za diskriminaciju drugih [vrsta]. Njegov status kriterijuma superiornosti omogućio mu je da bude korišćen kako bi se uskratila jednakost svima onima koji su mogli biti tumačeni kao manje razumni, bliži prirodi, zverstvu, nepoznanici: ženama, robovima, deci, manjinama i... životinjama. Drugim rečima, privilegija koju uživa misao kao specifično ljudska osobina omogućila je da se među bićima uspostavi hijerarhija – naročito između onih koja raspolažu određenim pravima i ostalih – kao i da se legitimišu različiti oblici dominacije, tlačenja i nasilja. Neophodno je dekonstruisati ovakvu – potpuno apstraktnu – sliku čoveka i njegovog mesta u univerzumu kako bi se doprinelo ukidanju odnosa dominacije i subordinacije. A, ukoliko pogledamo životinje kao simbol tog odnosa, ne radi se samo o borbi protiv patnje naše „inferiorne braće“, već o dubljem zalaganju za promenu sistema vrednosti kojom bi se jednakost proširila na sve i okončalo „nasilje humanizma zasnovanog na (...) elitističkom shvatanju čoveka “, kako to jasno sažima filozofkinja Korin Pelušon. Vidimo da su različiti problemi povezani – borba protiv seksizma, rasizma i specizma (uzdizanja ljudske vrste iznad ostalih) jedna je borba. Prema rečima bez sumnje najuticajnijeg mislioca uključenog u ove rasprave, bioetičara Pitera Singera, „diskriminacija koju životinje trpe isključivo na osnovu svoje vrste je oblik predrasude; nemoralna i neodbranjiva pozicija, isto kao što je nemoralno i neodbranjivo diskriminisati na osnovu rase “.

U medijima se stalno pominju duhovitost hobotnica ili veštine bonobo majmuna

Kako ukinuti ovu diskriminaciju, odnosno utvrditi uslove jednakosti sa neljudskim živim bićima? Pre svega, tako što ćemo prihvatiti da se „naša“ i „njihova“ priroda ne razliku po suštini, već samo po stepenu i poziciji na istom spektru. Oslanjajući se, katkad neustrašivo, na biologiju, neuronauke i etologiju (nauka o ponašanju životinja, uključujući ljude, prim. prev.), i često ilustrujući svoje argumente tumačenjem ponašanja velikih majmuna, teza o spektru ideji o postojanju kvalitativne razlike između ljudi i neljudi suprotstavlja činjenicu da delimo preko 98% genetskog zapisa sa šimpanzama. Potom, treba prihvatiti da postoje brojni oblici inteligencije: „U poslednjih nekoliko decenija etološka istraživanja pokazala su da ni jedna od tih famoznih osobina kojima ljudi smatraju da su jedini obdareni nije ekskluzivni domen čoveka. Druge životinje takođe poseduju, na svoj način i u drugoj meri, ono što nazivamo svešću, razumom, moralom, kulturom, itd.“, podseća pravnik i filozof Žan-Batist Žonžen Vilmer. U medijima se stalno pominju duhovitost hobotnica, veštine bonobo majmuna, sposobnosti delfina. Međutim i te vesti, vrednujući inteligenciju – „čovekovu posebnost“ – kao preduslov prava na jednakost, ostaju u „antropocentrističkim“, a samim time i diskriminatornim okvirima. Potrebno je, dakle, postaviti drugačiji kriterijum, novi pristup koji bi prigrlio – ako ne i prevazišao – različitost i uspostavio jednakost: mogućnost patnje i njene implikacije. „Ako neko biće pati, ne može postojati (...)

Obim celog teksta : 2 381 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Evelin Pieje

PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst