Hiljadu četiristo osme godine, dva veoma neobična sudska postupka vodila su se paralelno u kraljevini Francuskoj i na njenim obodima. U Pon-d-l’Aršeu (Vojvodstvo Normandija) i u Sen-Mihijelu (Vojvodstvo Bar) svinje optužene za infanticid osuđene su na smrt vešanjem. Godinama ranije, 1386. u Falezu, jedna krmača, kojoj je takođe suđeno zbog ubistva deteta, obučena je u ljudsku odeću, osuđena i pogubljena pred svinjama tog mesta.
Ovakvi prostupci vođeni su širom čitavog hrišćanskog Zapada od sredine XIII veka pa sve do početka modernog doba. Većina poznatih slučajeva desila se tokom XVI veka, a ova praksa je počela da slabi i zamire pred naletom prosvetiteljske misli, nalik okolnostima koje su dovele do uspona i pada suđenja vešticama. Primera je ipak malo, što je dugo vremena navodilo istoričare na zaključak da su ovi postupci bili prežitak još starijih sudskih praksi. U nizu pionirskih radova sociolog Edvard Pejson Evans uspeo je da pobroji tek nešto više od 200 postupaka protiv životinja između Srednjeg veka i XIX stoleća širom čitavog kontinenta. Istoričar Mišel Pasturo pronašao ih je šezdesetak između 1266. i 1586. godine u kraljevini Francuskoj. Još manja brojka dobija se iz lorenskih i baroskih arhiva koji čuvaju podatke o trideset i četiri slučaja između XIV i XVIII veka – radi se o verovatno nepotpunom skupu dokumenata koji se može proširiti u skladu s nalazima istraživača. Uz to, većina slučajeva se može identifikovati tek posredno, na osnovu usputnih opisa i troškova saslušanja i izvršenja kazni. To znači da u svoje vreme nisu predstavljali kuriozitet kakav su za nas danas...
Još fascinantnije, suđenja životinjama vođena su prema procedurama suđenja ljudima. Smatralo se da su životinje svesne, da raspolažu sopstvenom slobodnom voljom, te da su odgovorne za svoje postupke i sposobne da razumeju presudu. Tako su 1457. godine, jedna krmača i njenih šest prasića optuženi za „ubistvo i homicid“ petogodišnjeg deteta u Savinjiju u Burgundskom vojvodstvu. Advokati su branili njihovog vlasnika, ali ne i same životinje. I, dok je čovek osuđen na novčanu kaznu radi pokrivanja sudskih troškova, krmača je proglašena krivom i osuđena na smrt vešanjem. Prasići su izbegli smrt, jer ih ni jedno svedočenje nije okrivilo.
Kao i ljudska bića, i životinje su često iz predostrožnosti zatvarane tokom trajanja postupka protiv njih, a katkad su stavljane i pod oružanu stražu, verovatno zbog toga što su umele da budu nemirnije i manje razumne od svojih dvonožnih ekvivalenata. Pomenute 1408. godine, u Sen-Mihijelu nekoliko samostrelaca primilo je naknadu od 10 sua „da bi pili sa prijateljima“ za dva dana stražarske dužnosti na koju su pozvani zbog svinjskog čedomorstva. U Pon-d-l’Aršeu, svinjama je određen pritvor od dvadeset i četiri dana.
Uloga pravosudnih institucija bila bi okončana u trenutku izricanja presude, čije izvršenje je bilo dužnost javnih organa reda. Kao i u slučaju suđenja ljudima, kazna je zavisila od konteksta: ponekad su tužbe odbacivane ako bi žrtva preživela, kao što se desilo 1416. u Enkuru (Vogezi); optuženi su nekad proglašavani nevinim zbog (…)
