Kad je Donald Tramp na izborima osvojio predsednički mandat, moglo se očekivati da će Amerikanci svoj politički sistem početi da manje uzdižu u nebesa. Ni govora. Priča o izuzetnosti Sjedinjenih Američkih Država je prosto promenila oblik: sada, određeni ljudi uzbuđeno ponavljaju da mehanizmi kontrole vlasti predviđeni Ustavom – princip „kočnica i kontrateža“ (checks and balances) – podržani moćnim birokratskim aparatom državne bezbednosti, predstavljaju jedinstvenu branu pretnji autoritarizma. Za njih su Centralna obaveštajna agencija (CIA), Savezni istražni biro (FBI) ili čak Agencija za nacionalnu bezbednost (NSA) garanti zaštite od Trampovih potencijalnih skretanja.
Birokratija nije bila deo zamisli Očeva osnivača. Kada je Tomas Džeferson izabran na mesto predsednika, 1801. godine, izvršnu vlast činilo je 132 funkcionera, a kabinet predsednika sastojao se od jednog jedinog čoveka – njegovog ličnog sekretara. Uz to, pre njega, Džordž Vašington i kolege nisu predvideli stvaranje političkih tela, a Demokratsko-republikanska partija nastala je tek 1791. godine, dakle četiri godine nakon usvajanja Ustava. U političkom sistemu koji je nakon toga krenuo da se razvija korak po korak, interes članova kongresa počeo je da se vezuje za uspeh kandidata iz redova njihovih partija. Stoga, jedini ustavni lek za potencijalna nedela izvršne vlasti – procedura „optuživanja“ (impeachment), koja omogućuje zakonodavnoj vlasti da smeni člana vlade – pokazao se kao neprimenjiv u slučajevima kada je trebalo izreći kazne za krivična dela ili prekršaje koje bi počinili predsednikovi prijatelji ili saveznici.
„Mi smo tu od 1908.“
Krajem XIX veka usvojeno je rešenje s namerom da se ovaj nedostatak prevaziđe: „specijalni“ ili „nezavisni“ tužioci koji bi menjali ministra pravde u slučajevima kada bi postojala sumnja o sukobu interesa u okviru istrage vezane za neku od grana vlasti. Prvi takav tužilac, Džon B. Henderson, imenovan je 1875. godine kako bi vodio istragu u vezi s Viski ring skandalom, kada su proizvođači viskija, funkcioneri Ministarstva finansija i odgovorni političari optuženi za zloupotrebu državnih sredstava. Za sada poslednja osoba na toj poziciji, Robert Miler, od 2017. godine istražuje moguće veze između tima koji je vodio Trampovu predizbornu kampanju i ruske vlade. Mogli bismo pomenuti i Vilijama Kuka, postavljenog 1881. godine u vezi sa korupcijskim skandalom u poštanskoj službi; Etlija Pomerena i Ovena Robertsa koji su 1924. godine dobili zadatak da rasvetle detalje u vezi sa podmićivanjem prilikom dodele naftnih koncesija; ili Arčibalda Koksa. Potonji je imenovan u maju 1973. godine, tokom Votergejt skandala – slučaja političke špijunaže koji je uključivao i Belu kuću – da bi ga predsednik Ričard Nikson razrešio dužnosti u oktobru iste godine. „Nezavisni“ tužioci su, takođe, nezadovoljavajuće rešenje: njihovo postavljanje zavisi od dobre volje ministra pravde, a ne postoji nikakav ustavni mehanizam koji može da spreči to da budu smenjeni.
Pored toga, nezavisnost administracije je dvosekli mač. Iako je neophodna u slučajevima specijalnih tužilaca, naročito je omiljena među birokratama iz aparata državne bezbednosti koji već godinama neprestano traže sve više autonomije. Kada bi im ranijih godina neka predsednička odluka smetala, svoje nezadovoljstvo iskazivali bi na pasivan način – na primer, dupliranjem trajanja administrativnih procesa. Sada, oni svoje neslaganje otvoreno iznose putem čestih javnih osuda i izjava u medijima.
Dok se nalazio na čelu FBI-ja, Džejms Komi je bez oklevanja javnosti obznanio detalje razgovora koji je vodio sa predsednikom, tokom kog mu je Tramp, navodno, tražio da odustane od istrage protiv njegovog savetnika Majkla Flina, optuženog da je slagao o svojim vezama sa Rusijom. Bivši agent CIA-e i FBI-ja, Filip Mad, podržao je ovaj postupak svog bivšeg šefa: „Ljudi u FBI-ju su besni“, izjavio je 3. februara 2018. godine na televizijskom kanalu Cable News Network (CNN), „i evo šta će Vam reći, gospodine predsedniče: ’Ako (…)
