Anklam, grad na krajnjem severo-istoku Nemačke, dugo vremena je bio poznat po neonacističkoj sceni. Ali grad pogađa još jedno zlo, manje vidljivo: praznina. Godine 1990. grad je imao 19 000 stanovnica i stanovnika, danas ima jednu trećinu manje, a do 2020. se očekuje, prema procenama, da će ih biti 10 000. Između 2000. i 2012. godine je nestala polovina stanovništva starosti između 15 i 20 godina, dok se stanovništvo koje je starije od 65 godina povećalo za 20%.
Pa ipak, kaldrmisane ulice, pijačni trg i tipične kuće severa izgledaju kao novi. „Mnogo je učinjeno na nivou urbanog planiranja kako bi grad postao privlačan“, kaže Žanin Rosler dok hoda ka centru. „Ali sve to je samo fasada: iza fasade nedostaje život“, uzdiše ova poslanica leve partije Die Linke parlamenta Meklenburg-Zapadna Pomeranija, također izabrana i u kantonsku skupštinu od koje zavisi Anklam. „Ista stvar se događa i u susednim gradovima Demin i Pazevalk, kao i svuda u regiji“.
Situacija u Anklamu zaista odražava stanje cele savezne države (Bundesland) smeštene između grada Libek, Baltičkog mora i granice sa Poljskom. Između 1990. i 2015. broj stanovništva se ovde smanjio za 16%, dok je u Bavarskkj, na jugo-zapadu, posrastao za 13%. Danas je najmanje naseljeni deo zemlje, sa prosekom od samo 69 stanovnika po kvadratnom kilometru, dok je prosek u celoj zemlji 233. Nakon pada Berlinskog zida 1989, regije bivše Nemačke demokratske republike (NDR) izgubile su gotovo dva miliona stanovnika: polovinu zbog migracija na Zapad, a drugu polovinu zbog niske stope nataliteta. „Mladi ljudi, a posebno mlade žene, odlučuju da imaju decu negde drugde“, kaže Ulrike Dolnbrak, zaposlena u lokalnoj sekciji konzervatvne Hrišćansko-demokratske unije (CDU) u Nojbradenburgu. Kao rezultat, „prosečna starost je od 1990. porasla od 34 na 49“, kaže Tomas Rajnman, direktor za planiranje razvoja u regionalnom ministarstvu poljoprivrede. „Bili smo najmlađa savezna država 1989, a sada smo najstarija“.
Posledice ove demografske transformacije komplikuju život onima koji ostaju. „Nemamo obdanište već nekoliko godina, a da ne govorimo o školi“, kaže Holger Klukas, koji je već dvanaest godina gradonačelnik u Galin-Kupentinu, šezdesetak kilometara od glavnog grada savezne države. „Nema više nikakvih mogućnosti za kupovinu ovde. Nema ničega. S vremena na vreme prođe frizer. I to je sve.“ Opština ima samo 437 službenika, naspram 600 koliko je imala pre desetak godina, kako kaže gradonačelnik koji preživljava sa minimalcem određenim na osnovu Harcovih reformi (Hartz IV). „Poslednjih nekoliko godina, komunalna politika regije se u suštini svodi na upravljanje padom: zatvaranjem vrtića, škola i uprava... Potrebno je sve dekonstruisati“, kaže Tilo Lorenc, šef grupa CDU u skupštini Meklenburškog jezerskog okruga. Rezultat: razdaljine postaju sve veće i život se komplikuje. Za poljoprivrednika koji podnosi zahtev za građevinsku dozvolu, za onoga koji podnosi žalbu, za predstavnika koji posećuje svoje birače... svako putovanje uzima sve više i više (…)
