Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

TAJNE NEURAVNOTEŽENOG, ALI FUNKCIONALNOG PARTNERSTVA

Ruska nesigurnost u odnosima sa Kinom

Osmišljen radi normalizacije rusko-američkih odnosa, susret između Donalda Trampa i Vladimira Putina od 16. jula se pretvorio u pometnju — dovoljnu da se Rusija još malo gurne u zagrljaj Kine, uprkos neravnoteži moći između ove dve zemlje. Moskva i Peking su učvrstili veze, ali svako brani svoje interese... koji se ne podudaraju uvek

Dok komentatori sa Zapada rado, i s pravom, primećuju neravnotežu moći između Rusije i Kine, koja će, prema njima, u konačnici ugroziti saradnju, lideri dve zemlje nastavljaju da govore o čvrstoći partnerstva i iskazuju međusobno poverenje.

Od kada je međunarodna kriza provocirana aneksijom Krima i sukobom u Donbasu 2014, bilateralni odnosi su, prema jednom ruskom politikologu, prešli u fazu „antante“ (sporazuma). To znači: „uzajamnu empatiju i razumevanje na najvišem političkom nivou; veći pristup kineskih kompanija ruskim energetskim resursima; bolji pristup kineske Narodnooslobodilačke armije ruskim vojnim tehnologijama; i veće mogućnosti korišćenja ruske teritorije za infrastrukturne projekte koji povezuju Kinu sa Evropom“.

Zaista, savladane su mnoge teškoće. Rusi, prethodno neodlučni, 2014. su pristali da prodaju kineskoj armiji raketne sisteme S-400 i borbene avione Suhoj Su-35. Njihovo zajedničko neprijateljstvo prema raspoređivanju američkog raketnog sistema diljem Azije dovelo je ove dve države do skromne, ali snažno simboličke saradnje. Maja 2014. je potpisan mega-sporazum o gasovodu „Snaga Sibira“; osim toga, kineski resursi su pomogli da se nadoknade teškoće finansiranja postrojenja tečnog gasa sa Jamala, koje su nastale zbog zapadnjačkih sankcija Rusiji; kineska Nacionalna naftna kompanija sada kontroliše 20% projekta, dok Fond Puta svile učestvuje 9,9%.

Stalne napetosti do 1990-ih

Tokom intervjua na kineskoj državnoj radio-televiziji od 6. juna 2018, predsednik Vladimir Putin, nakon reizbora, dao je relaksiranu i optimističnu viziju ruskog odnosa sa Kinom. Odnos ove dve države je uporedio sa zgradom koja „svake godine dobije nove dimenzije, nove spratove koji sve više rastu“, a Si Đinpinga je ocenio kao „dobrog i pouzdanog prijatelja“. Ukazao je na potencijal uspešnih interakcija u sferi robotike, digitalne tehnologije i veštačke inteligencije, pozdravljajući dinamiku Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS). Ova „ko-kreacija“ nastala 2001. u Šangaju je nastala nakon raspada SSSR. Pored Kine i Rusije, uključuje Kazahstan, Kirgistan i Tadžikistan. Kao dokaz brige Moskve i Pekinga o stabilizaciji ovog dela centralne Azije, Šangajska organizacija je, prema Putinu, postala „globalna“ nakon pridruživanja Indije i Pakistana 2017.

I rusko stanovništvo je dobro raspoloženo prema Kini. Prema istraživanju javnog mnenja koje je sproveo Centar Levada decembra 2017, Kinu je samo 2% ispitanica i ispitanika u Rusiji imenovalo kao „neprijatelja“ (vrag), što je daleko od mesta koje zauzimaju Sjedinjene Američke Države (67%), Ukrajina (29%) i Evropska Unija (14%). U jednoj drugoj anketi, objavljenoj februara 2018, 70% ispitanica i ispitanika Kinu percipira pozitivno, a samo 13% negativno.

Ruske i kineske vlasti su nakon Hladnog rata nastojale u podjednakoj meri da se usredsrede na unutrašnji razvoj, koji je zahtevao povoljno međunarodno okruženje. Želele su da prevaziđu sukobe iz prošlosti i da konačno uspostave trajne dobrosusedske odnose. Zapravo, još od nejednakih devetnaestovekovnih sporazuma pa sve do ideoloških napetosti između dve komunističke sile krajem 1950-ih, kao i od ponavljajućeg spora koji je kulminirao 1969. oružanim sukobom na reci Usuri oko granice ostrva Damanski (za Ruse) ili Zenbao (za Kineze), ovi odnosi nikada nisu bili jednostavni. Početkom 1990-ih, kako primećuje kineski istraživač, stalna napetost se na obe strane posmatrala kao „teška prepreka političkom, ekonomskom i društvenom razvoju“ obe zemlje, stoga se trebalo osloboditi tereta.

Zajednička vizija dve zemlje o nužnosti uspostavljanja dobrih odnosa omogućila je da pronađu sporazum o određivanju granice, dugačke preko četiri hiljada kilometara. Trebalo je neko vreme da se poduhvat realizuje, što je postignuto 2005. godine. Rusija i Kina su prevazišle glavnu prepreku koja ih je razdvajala. Paralelno su stabilizirale vojne i sigurnosne odnose. U 2009. su usvojile decenijski program saradnje između pograničnih regija, koji obuhvata 168 projekata. Također su uspostavile bilateralne vladine radne grupe za rešavanje potencijalnih napetosti: ilegalni migracijski tokovi, nedozvoljena robna trgovina, problemi sa životnom sredinom...

Želja za usidrenjem bilateralnih odnosa u konstruktivnu i mirnu klimu podstaknuta je obostranom posvećenošću da se ne mešaju jedni drugima u unutrašnje poslove. Obe države su podjednako nepoverljive prema trećoj strani koja bi ih mogla destabilizirati. I Moskvi i Pekingu je prioritet očuvanje režima. I jedna i druga strana smatraju da zapadne zemlje nakon Hladnog rata, posebno SAD, nastoje da podrže ili čak orkestriraju promene režima koje bi išle u korist njihovih geopolitičkih i ekonomskih interesa. „Obojena revolucija“ u bivšem SSSR-u se tumačila u tom svetlu: dok su Moskvu posebno brinule gruzijska (2003) i ukrajinska (2004) revolucija, Peking je bio veoma zabrinut zbog „tulipanske revolucije“ u Kirgistanu (2005) strahujući od destabilizacije susedstva i ohrabrivanja separatističkih sentimenta u regiji Sinđjang. Obe zemlje su u „arapskom proleću“ videle umešanost Zapada. Obe najbolje razumeju pitanje stabilnosti svojih granica dok su „podvrgnute nedopustivim ograničenjima (...) američkog vojnog prisustva, te američke političke podrške saveznicima ili partnerima“.

Ovo svakako objašnjava zašto u ovom delu zajedničkog susedstva centralne Azije još uvek ne postoje snažnije napetosti. Ubrzano razvijajući svoju ekonomiju od početka 2000-ih, Peking je oprezan i ne dovodi u pitanje političko i sigurnosno vođstvo Moskve u delu „bliskog inostranstva“. Postoji istorijski temelj saradnje: dve države su od 1996. uspostavile multilateralnu platformu – Šangajsku grupu – kako bi razgraničile nekadašnje kinesko-sovjetske granice i suočavale se sa regionalnim nestabilnostima. Rusija ima dugačku granicu sa centralnom Azijom (preko Kazahstana), također sa Kinom i regijom Sinđjang na severozapadu. Postavši Šangajska organizacija za saradnju, (...)

Obim celog teksta : 2 739 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Izabel Fakon

je istraživačica u Fondation pour la recherche stratégique (FRS).
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst