Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

FRONT BEZ JASNE LINIJE RAZGRANIČENJA

Savez za Srbiju, pasijanska zanimacija

Na umornu i apatičnu mejnstrim političku scenu Srbije krajem jula meseca tekuće godine stupa nova koalicija koja se sada potpisuje kao Savez za Srbiju. Iako njeno konstituisanje još nije okončano, zahvaljujući prostoru koji dobijaju u medijima, već u završnoj fazi formiranja objavljen je dokument koji je nazvan programom, a dato mu je i ime za upotrebu u javnosti: 30 tačaka

Savez za Srbiju je još uvek u procesu definisanja, a inicijator za njegovo pokretanje je bivši gradonačelnik Beograda Dragan Đilas, čija je politička karijera išla od lidera prve studentske pobune posle uvođenja višestrančja, pobune koja je sledila devetomartovske događaje, preko članstva u Demokratskoj stranci, iz čijih redova je i biran za gradonačelnika, do predsedavanja Demokratskom strankom posle neočekivanog i, imajući u vidu posledice za čitav spektar stranaka, katastrofalnog poraza Borisa Tadića na predsedničkim izborima 2012. godine. Već samu činjenicu da se Đilas imenom i prezimenom navodi kao pokretač ove inicijative, možemo posmatrati kao kuriozitet, jer se to ime ne kotira baš najbolje u trenutnom političkom koordinatnom sistemu koji je uspostavljen sa dolaskom naprednjaka na vlast, ali ne zbog medijskog tretmana koji ima od vlasti, već pre svega zbog činjenice da nije uspeo da spreči rasulo koje je usledilo u Demokratskoj stranci posle gubitka vlasti na pomenutim predsedničkim i parlamentarnim izborima. Zatim je, 2016. godine, i zvanično objavljeno da je Dragan Đilas napustio Demokratsku stranku i povukao se iz politike, nastavivši da u javnoj sferi bude predsednik Košarkaškog saveza Srbije, što se okončalo njegovim učešćem na potonjim lokalnim izborima u Beogradu. Iako je pokretanje ove koalicije sada pripisano Đilasu, još u maju mesecu je formirana odbornička grupa u Skupštini grada Beograda koja je imala 18 članova, a koju su činili, kako su tada novine pisale Đilasovi i Jeremićevi odbornici.

Kako bilo, na njegovu novu inicijativu odmah su odgovorile Demokratska stranka, Narodna stranka, Levica Srbije, Zdrava Srbija, Zajedno za Srbiju, Pokret za preokret i Sindikat Sloga. Odgovor je, u trenutku objavljivanja 30 tačaka, čekan još od Dveri i Demokratske stranke Srbije.

Na Dveri nije trebalo dugo čekati, oni su dva dana po objavljivanju tačaka i javnog poziva doneli odluku za koju tvde da nije bila ni brza ni laka, da budu jedni od osnivača. Što se tiče težine odluke, to znaju oni koji su prisustvovali sednici Glavnog odbora u Čačku, ali što se tiče brzine, teško da jedna tako ozbiljna politička odluka može da se donese brže od ovoga.

Iako se Demokratska stranka Srbije još nije izjasnila, šarenolikost do sada okupljenih može da se shvati samo kao stvar njihove procene da je situacija zaoštrena poput one 2000. godine kada je stvorena koalicija Demokratska opozicija Srbije, koja je kasnije došla do vlasti posle 5. oktobra te godine. Zapravo, nemoguće je otrgnuti se utisku da Savez za Srbiju na neki način prepisuje recept koji je tom prilikom isproban; čak je i jedan od pre-DOSovskih saveza bi nazvan Savezom za promene, a činili su ga Demokratska stranka, Socijaldemokratija, Nova Srbija, Građanski savez Srbije i Demohrišćanska stranka Srbije.

Duh devedesetih

U ovoj fazi delovanja Saveza za Srbiju, znači u fazi stvaranja, sve izgleda kao da se priziva neka (bolja?) prošlost kao jedini put koji se vidi iz pozicije istrošenih političara kakvi uglavnom jesu sadašnji opozicionari. Retorika je začuđujuće slična, pristup članica Saveza takođe. U ovom scenariju, stvaranjem široke koalicije bi trebalo izolovati režim i izvršiti oštru diferencijaciju u društvu. O vladi se govori kao o režimu, a implicira se da je to režim jednog čoveka, ovog puta Aleksandra Vučića. Zaboravlja se, pritom, samo jedna sitnica: vlast koju vrši Aleksandar Vučić nije međunarodno izolovana, zemlja nije pod sankcijama, a ne preti joj ni novo bombardovanje, kao što je to bio slučaj 2000-te – naprotiv, međunarodni položaj Vučića i njegove politike je dijametralno drugačiji od Miloševićevog.

Sam dokument koji se sada smatra programom, takođe odiše duhom devedesetih, iz više razloga; pre svega, sama činjenica da su tu okupljene organizacije koje, bar po nekim načelnim samoproklamovanim načelima kojih se pridržavaju toliko disperzirane po političkom spektru da bi to morao biti minimum minimuma oko kojih bi se mogle složiti: nominalna, ali ne i stvarna, levica, Levica Srbije, i otvoreno kleronacionalističke Dveri (sa predsednikom koji se poziva na nasleđe Dimitrija Ljotića); iste te evroskeptične Dveri sa evroentuzijastima iz Demokratske stranke; ili recimo jedan sindikat (setimo se da je i u DOS-u bio jedan sindikat – Asocijacija slobodnih i nezavisnih sindikata) sa većinom partija u ovoj grupi koje imaju ekonomske programe koji zagovaraju vrednosti takozvanog slobodnog tržišta. Dakle, već samim tim, bilo kakav zajednički program ovako pozicioniranih organizacija mora biti veoma apstraktan, odnosno da ima još veći broj opštih mesta od ionako ispraznih programa domaćih političkih organizacija.

Upravo to se, u velikoj meri može videti u objavljenom ’programu’. Polazi se od toga da treba izgraditi uređeno i pravedno društvo po evropskom standardu u kome će vladati pravo. To je, sa manjim varijacijama, isto ono što govori svaki političar već tri decenije u Srbiji, kao i u okruženju. Zatim na red dolaze izbori i mediji koji, naravno, treba da budu fer, slobodni i pošteni, a koji će to moći da budu tek ako Savez za Srbiju preuzme vlast, jer, po njima za slobodne i fer izbore treba stvoriti uslove, a u međuvremenu će ipak učestvovati i u onima koji su nefer i neslobodni. Tu je i borba protiv siromaštva, što zaslužuje (...)

Obim celog teksta : 2 790 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Nenad Glišić

je pisac. Pored 11 beletrističkih knjiga, objavio je zbirku komentara pod naslovom „Teme za široku potrošnju“.
Ilustracija: VLADIMIR VELIČKOVIĆ – „Čovek koji trči“

Podeli ovaj tekst