Ringišpil je snimljen 1955. godine, u vreme dok je Mađarska i dalje bila pod staljinizmom. U prvim kadrovima vidimo klovnove koji se probijaju kroz karnevalsku gužvu noseći natpis „Dole buržoaski formalizam! Real-socijalistički cirkus!“ Ždanovljevskim cenzorima promakla je ironija, tako da će ovaj politički ortodoksan i u formalnom smislu virtuozan film obići festivale širom sveta.
Nakon ustanka u Budimpešti oktobra 1956. godine napušta se ždanovljevska dogma, a mlade mađarske filmadžije dobijaju priliku da se osvrnu na nedavnu prošlost svoje zemlje. Njihove refleksije će stoga često poprimati vremenski nelinearnu formu u kojoj na ispresecani prostor padaju sve protivrečnosti protagonista u beskrajnom ispitivanju značenja svojih sadašnjih i minulih aktivnosti.
Tako u izvrsnim Danima leda četvorica zatvorenika koji su januara 1942. godine manje ili više neposredno učestvovali u novosadskom masakru (kada je nekoliko stotina Jevreja i Srba ubijeno i potom bačeno u Dunav) tumaraju svojom ćelijom i prisećaju se svojih uloga u toj priči, malo pomalo otkrivajući ovaj pokolj, kukavičko slepilo vojnika koji su ga počinili i okrutnu glupost njihovih nadređenih.
U Konfrontaciji studenti komunisti sa „narodnih univerziteta“ trče i igraju po uličicama jednog manastirskog sela, u kom polaznicima objavljuju da treba da stanu na stranu novog režima i pevaju im revolucionarne pesme, dok se usred njih njihov vođa preispituje i sumnja, sve dok ne odbaci teror koji drugi pripadnici grupe smatraju neizbežnim…
Čini se da je komunizam mađarskim filmadžijama utisnuo snažan osećaj odgovornosti. U Dobu iluzija. filmu Novog talasa (kratki rezovi kamere iz ruke inspirisani filmom Do poslednjeg daha Žan-Lika Godara, referisani u radovima Fransoa Trifoa), glavni lik, tek diplomirani inženjer, gubi svoje veliko samopouzdanje nakon što upozna mladu komunistkinju željnu da posvedoči tome kako opsesija progresom dobija prednost nad brigom o ljudskoj nesreći. Gorčina koja ga obuzima na (…)
