Ponekad se stanje odnosa između Rusije i Evrope vidi kroz određene neprijatne osećaje, poput grča u nozi od čekanja u predvorju Saveta Ruske federacije. Senator Aleksej Pučkov je nepoverljiv prema zapadnim novinarima. „Ako ćete da izvučete citat, dva, imate petnaest minuta“, upozorava na savršenom francuskom. Voditelj političke emisije „Post skriptum“ na moskovskoj stanici TV Centar već dvadeset godina, ovaj bivši predsednik Dumine (donji dom Parlamenta) komisije za spoljne poslove odgovarao je na naša pitanja sat i po vremena.
Mnogo toga se odigralo od kako je pisao govore za poslednjeg sovjetskog vođu, Mihaila Gorbačova. U retrospektivi smatra da je njegov nekadašnji mentor, koji je „pre dolaska na vlast bio samo stručnjak za poljoprivredna pitanja u partiji“ bio otelotvorenje „naivnosti“. Kao jedan od najžešćih pristaša spoljne politike predsednika Vladimira Putina, Pučkov se od početka ukrajinske krize 2014. godine nalazi na spisku osoba kojima je zabranjen ulaz na američku, kanadsku i britansku teritorije.
Njegova životna putanja ilustruje kretanje Rusije. Gorbačov se nadao da će videti povratak svoje zemlje u veliku porodicu evropskih nacija. To ga je činilo delom prozapadnih struja u Rusiji koje su, od vladavine Petra Velikog (1682-1725), nastojale da vežu Rusiju za Evropu, nasuprot slavenofilima, koji bi da se ona kreće zasebnom putanjom. Krajem 1980-tih, ovaj tropizam se vratio na velika vrata sa nastankom međunarodnog poretka slobodnog od logike blokovske podele. Nemoguće je razumeti trenutno ponašanje Rusije, ako se ne osvrnemo na propast njenog evropskog sna.
Tokom svog prvog putovanja u inostranstvo u svojstvu generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog saveza na jesen 1985. godine, Gorbačov je u Parizu uputio zapadnoevropske vođe u svoju ideju o „zajedničkom evropskom domu“. Izbor glavnog grada Francuske u tu svrhu nije bio beznačajan. Šarl de Gol je zagovarao ideju Evrope koja bi se prostirala od „Atlantskog okeana do Urala“: Evropu nacija slobodnu bilo čijeg nadzora sa sve Rusijom koja je odbacila komunizam – za generala njen puki, privremeni hir. U to vreme Moskva nije ozbiljno razmatrala njegov predlog: Sovjetski savez je čvrsto stajao iza podele Evrope, počevši od cepanja Nemačke, otelotvorenja njegovog prisustva u srcu Starog kontinenta.
Slogan o „zajedničkom domu“ takođe je implicirao određeno razdvajanje Vašingtona i njegovih evropskih saveznika koje bi moglo da doprinese pritisku na SAD da sednu za pregovarački sto. Iz moskovske vizure, privođenje trke u naoružanju kraju postajalo je nasušna potreba usled veličine stavke vojnih troškova u budžetu. Strateški paritet (približno uporedive snage američkog i sovjetskog nuklearnog arsenala koje su činile osnovu tzv. „MAD“ principa – principa garantovanog međusobnog uništenja – u slučaju oružanog sukoba ove dve velesile, prim. prev.) garant mirne koegzistencije, postao je neodrživa tačka ravnoteže. Svet je dvaput za dlaku izbegao apokalipsu: u septembru 1983. godine kada je Stanislav Petrov, oficir PVO baze izvan Moskve, shvatio da su uređaji podigli lažnu nuklearnu uzbunu; potom u novembru 1983. godine, kada su se u SSSR-u uspaničili za vreme Able Archer 83 vojnih vežbi Organizacije severnoatlantskog sporazuma (NATO), misleći da se radi o skrivenom napadu. „Naučnici su upravo izmislili zastrašujući koncept ’nuklearne zime’“, priseća se Pučkov. „Ja sam bio među onima koji su želeli da se Hladni rat završi.“ Tokom svog mučnog prvog susreta u Ženevi, novembra 1985. godine, američki predsednik Ronald Regan i Gorbačov saglasili su se oko toga da u nuklearnom ratu ne može biti pobednika i da on nikada ne sme da se desi.
U oktobru 1986. godine, sa drugog susreta izašli su sa odvažnim predlogom: smanjenje nuklearnih arsenala za 50% u narednih pet godina i njihovo potpuno ukidanje u potonjih pet. Regan je saglasan, ali insistira da dobije zeleno svetlo za svoju Inicijativu za stratešku odbranu, svemirski raketni štit koji je sovjetska strana smatrala istraživanjem u cilju ostvarivanja vojne nadmoći s potencijalom da ponovo pokrene trku u naoružanju – i koji nikad nije ugledao svetlost dana... Kako bi premostio jaz nepoverenja Gorbačov se odlučio na unilateralne ustupke. Sporazum o nuklearnom naoružanju srednjeg dometa potpisan 8. decembra 1987. godine tako je podrazumevao demontrianje 1846 sovjetskih raketa, više od dva puta većeg broja u odnosu na američku stranu.
„Kao da se vraća kući“
Hiljadu devetsto osamdeset i osme godine, pod pritiskom problema u socijalističkom bloku, „zajednički evropski dom“ postaje strateška konstanta. Gorbačov je smatrao da će moći da spreči ekonomski slom jedino ukoliko dozvoli izvesnu doze privatnog vlasništva i tržišta u komandnom ekonomskom sistemu. Širom istočne Evrope zahtevi za demoratizacijom ga dodatno ubedili da je u pravu: političko otvaranje bilo je istorijska nužnost. Kada se ideološki okršaj završi, cilj više neće biti saradnja između blokova, već njihovo stapanje u Evropi proširenoj na temelju zajedničkih vrednosti: slobode, ljudskih prava, demokratije i suvereniteta. To bi bio istinski „povratak u Evropu (...), civilizaciju na čijoj periferiji smo dugo obitavali“, kako je tada rekao diplomata Vladimir Lukin.
„Sistem je bio na izdisaju i nije bilo sumnje da se trebalo osloboditi komunizma“, procenjuje danas Aleksandar Samarin, prvi savetnik ruske ambasade u Parizu koji podseća da je njegova zemlja, članica Svetske trgovinske organizacije (STO) od 2012. godine, danas „kapitalistička“ i „je protiv protekcionizma“. „Svi su osećali da smo ušli u ćorsokak“, ubacuje se jedan penzionisani diplomata koji želi da ostane anoniman. „Međutim“, brzo dodaje, „niko nije mislio da ćemo morati da činimo unilateralne ustupke.“
Gorbačov je smatrao Brežnjevljevu doktrinu o ograničenom suverenitetu „bratskih zemalja“ – najviše otelotvorenu u gušenju „praškog proleća“ – zastarelom. Podržavajući lokalne reformatore i odbijajući bilo kakav oblik nasilne intervencije, on je pokrenuo proces koji će mu se na koncu istgnuti iz ruku. Zapadnjaci su na njegove ustupke odgovorili obećanjima (videti okvir), a prevaru koja je usledila najbolje je ilustrovalo nemačko pitanje.
Nakon pada Berlinskog zida Gorbačov je zagovarao ideju vojno neutralne Nemačke (ili istovremeno članicu oba vojna saveza, NATO-a i Varšavskog pakta), integrisanu u panevropsku bezbednosnu strukturu koja bi se zasnivala na Konferenciji za evropsku bezbednost i saradnju (KEBS), nastaloj 1975. godine potpisivanjem Završnog akta iz Helsinkija. Vrhunac detanta među blokovima pre ponovnog rasta tenzija u svetlu sovjetske invazije na Avganistan 1979. godine, ova deklaracija, potpisana od strane 35 država, bila je rezultat cenjkanja između dva bloka. Zapadne države su prihvatile princip nepovredivosti granica, na koji se Moskva godinama pozivala, time (…)
