Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ZAVRŠITI S PREDRASUDAMA O RADIKALIZACIJI

Džihadizam u Francuskoj

Sa kime god da se razgovara, svako će imati nešto da kaže o "radikalizaciji" i terorizmu. Sada je moguće uporediti svu tu halabuku sa realnošću slučajeva iz francuskog pravosudnog sistema i na taj način otkriti stvarnu ulogu koju školski neuspeh, društvene mreže, želja za provokativnošću, seksualnost i religija igraju u privlačenju hiljada mladih ka nasilju

Napadi koji su potresli Francusku i Evropu, kao i odlazak hiljada mladih u Irak i Siriju postavili su temu „radikalizacije“ u žižu javne rasprave. Takođe su izazvali neuobičajeno visok nivo aktivnosti raznih institucija. U veoma kratkom vremenskom roku izrađeni su brojni zakoni, cirkularna pisma, akcioni planovi, posebna sredstva i treninzi za policiju, pravosuđe, socijalne službe, škole, zatvore, diplomatske službe, kao i aktere u verskim, etničkim i lokalnim zajednicama. Rad hiljada ljudi ulaže se u otkrivanje, označavanje, klasifikovanje, nadziranje, praćenje i vođenje računa o pojedincima čiji stavovi, ubeđenja ili ponašanje nose ovaj epitet. Razmera je tolika da je navela jednog obaveštajca da cinično istakne da „će uskoro biti više ljudi koji žive od radikalizacije, nego samih radikalnih elemenata.“

Ova institucionalna mobilizacija je, uz političku i medijsku zainteresovanost za datu temu, otvorila vrata hiperprodukciji nebrojenih radova i članaka. Ipak, retki su oni među njima koji se zasnivaju na stvarnim istraživanjima. Zahvaljujući konvenciji usvojenoj u okviru pravosudne zaštite omladine (protection judiciaire de la jeunesse – PJJ), dobili smo uvid u dosijee sto trideset i troje maloletnika – 96 dečaka i 37 devojčica – uključenih u terorističke aktivnosti ili označenih zbog radikalizacije. Među njima je 68 mladih kojima je suđeno (ili će tek biti) zbog odlaska u Siriju ili Irak, ili zbog učešća u napadima u Francuskoj. Pored toga, tu je i 65 maloletnika, označenih zbog apologije terorizma ili praćenih u okviru krivičnih i građanskih postupaka, koji su usvojili stavove ili imali ubeđenja proglašena zabrinjavajućim od strane socijalnih i pravosudnih radnika. Prvu grupu čine skoro svi maloletnici kojima je suđeno zbog terorizma između 2012. i 2017. godine. Druga je samo uzorak devet stotina sličnih dosijea koji su bili zavedeni u okviru PJJ-a u julu 2016. godine, u trenutku usvajanja ove konvencije.

Ovaj uznemirujući kontekst navodi nas na to da se pre svega pozabavimo dosijeima onih koji su pokušali da se uključe u sukobe u Iraku i Siriji ili razvijali planove terorističkih napada. Nasuprot uvreženog mišljenja, ne radi se o sitnim kriminalcima izvan školskog sistema i iz prekarizovanih porodica. Njihovi roditelji, u najvećem broju prva generacija imigranata (uglavnom poreklom iz Magreba), bez izuzetka pripadaju stabilnim slojevima najšireg stanovništva (češće su kvalifikovani radnici i zanatlije nego specijalizovani radnici), i svi su pritiskali svoju decu da ostvare što bolji uspeh u školovanju kako bi obezbedili posredan mehanizam uspona na društvenoj lestvici.

To se očitovalo kroz moralni pritisak i kroz očigledan pozitivan kulturološki stav prema školi, ali i putem veoma konkretnih mehanizama koji bi olakšali takav uspeh: sopstvene sobe, kućne biblioteke, neopterećivanje dece kućnim poslovima. Takođe je postojala stroga kontrola društvenog života, kako bi se deca odvojila od ulice i njenih opasnosti delinkvencije i droge. Ovi napori su postojali u svim slučajevima, bez obzira na kulturološko, versko ili porodično poreklo. Rečima Fuedovog oca: „Moja porodica je moj glavni poduhvat. Moj kapital su moja deca. Radim isto što je radio i moj otac. On bi nam govorio: ’Škola će vas pretvoriti u ljude. Od čega ćemo živeti je moj problem; vaš je da se iškolujete.’ Zbog toga sam verovao da treba stvoriti bezbedno okruženje. Ja sam u savetu roditelja, pa tako znam šta se dešava u školi. Znam šta se dešava u naselju jer sam predsednik kućnog saveta, kao i član udruženja koje vodi versku službu.“

Ovaj vid zaštite – određeni izveštaji govore o „staklenom zvonu“ – u prvom periodu funkcioniše izvrsno: većina ovih mladića i devojaka bili su odlični učenici u osnovnoj školi i koležu (prvi stepen srednjeg obrazovanja; obuhvata period do 14. ili 15. godine života, prim. prev.). Međutim, do promene dolazi sa upisom u liceje (gimnazije). Većina dece odlazi u škole opšteg smera u kojima otkriva posve drugačiji društveni život od onog koji su vodili tokom koleža. U siromašnijim naseljima, norme, načini i oblici društvenog ponašanja cirkulišu u i izvan institucija, stvarajući određenu vrstu zaštitne zatvorenosti. Nasuprot tome, u gimnazijama, koje se najčešće nalaze u centru grada, dolazi do mešanja društvenih grupacija, a učenici iz siromašnijih krajeva ostaju bez svojih prednosti. Oni gube zaštitu zajednice i suočavaju se sa zaoštrenom konkurencijom u obrazovanju za koju su slabije osposobljeni od svojih ostalih školskih drugova.

To se prevodi u pad ocena (koje postaju osrednje, prosečne), kao i u česta sitna tlačenja i poniženja, kako od strane predavača (u obliku usmenih prekora ili pismenih komentara), tako i od strane drugih učenika, koji se svesno udružuju protiv novopridošlih đaka. Tako su deca iz Hamzinog odeljenja – u kom je on bio jedini Arapin – svog druga podrugljivo nazivala „kamikazom“ i „teroristom“. Dosijei su puni izveštaja o brojnim sličnim prozivkama, koje su u suštini društvene osude, nekad u paketu i sa rasističkim predrasudama. Kontekst zadirkivanja dopušta oblike prozivanja koje bi u drugim slučajevima bilo teže izreći zbog njhovog mekog ili tvrdog rasiszma. Ovo svakodnevno kinjenje dovodi do isključenosti iz dominantne učeničke grupe koju je Amin opisao frazom: „Nisam uspeo da nađem mesto za sebe.“ Kao i mladima iz siromašnih porodica koji su se upisivali u elitne obrazovne ustanove iz istražvanja sociologa Pola Paskalija, deluje kao da su i deci o kojoj je ovde reč falile one male, na prvi pogled nebitne stvari koje su im omogućile da „pređu socijalnu granicu“: podrška i ohrabrenje profesora, malo više ocene koje su ih isticale u odnosu na ostatak razreda, mogućnost druženja i grupisanja sa gimnazijalcima i gimnazijalkama sličnog društvenog porekla.

Nema svemogućih eminencija koje vuku konce

Zbog isključenosti iz obrazovnog univerzuma, oni nisu mogli da ispune zadatak uspona na društvenoj lestvici na koji su ih poslali roditelji, niti su imali snage da ga odbace (na primer, tako što bi ušli u svet bandi, delinkvencije i korišćenja psihoaktivnih supstanci) zbog navika koje su celog detinjstva gradili kako bi u njemu uspeli (asketizam, ljubav prema učenju). Nesposobni da igraju ulogu koja im je namenjena i, stoga, navedeni da istovremeno počnu da preispituju i školu i porodicu, oni će u džihadizmu pronaći oružje kritike. Ova ideologija je neraskidiv spoj religije i politike. Ona drugim akterima iz muslimanskog religijskog sveta predlaže novo čitanje svetih tekstova, ali takođe želi da interveniše u sadašnjem vremenu u društvima u kojima se javlja.

Kao što pokazuju brojni napadi u mnogim državama, stvaranje „islamske“ države ne sastoji se samo od duhovnog puta koji bi omogućio božju vlast: radi se o političkom projektu, na simboličkoj i fizičkoj ravni usmerenom protiv vlada, institucija i određenih grupa („nevernika“, „jevreja“, „homoseksualaca“, „loših muslimana“). U izučenim dosijeima, ova ideologija se javila kao rešenje koje je mladima omogućilo da jednim potezom osude i roditeljski model, zagađen vrednostima države u kojoj žive, kroz svoju investiranost u obrazovanje, materijalizam, odbacivanje porekla (bilo kulturološkog, bilo verskog), kao i model republike oličen u školi. Neuspeh prestaje da bude neuspeh, i pretvara se u svestan izbor odanosti idealnoj zajednici koja čuva izvornu čistotu, kako u pogledu svojih vrednosti, tako i u pogledu društvene prakse.

Ovaj proces je postepen i kolektivan. Odsečeni od uličnih društvenih krugova usled porodičnog nadzora i isključeni iz onih koji se obično razvijaju u gimnaziji, ovi mladići i devojke traže „ljude poput njih“ sa kojima bi razvijali odnose. Ta potraga se vodi na različite načine – ne nužno međusobno (...)

Obim celog teksta : 3 999 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Loren Boneli & Fabijan Karije

su, redom, predavač političkih nauka na univerzitetu Pariz Nanter i istraživač pri belgijskom Fondu za naučno istraživanje (FRS-FNRS), koautori dela Fabrika radikalizma. Sociologija mladih francuskih džihadista, Seuil, Pariz, septembar 2018.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst