,,To je odlučujući trenutak u istoriji cionizma. Stotinu dvadesetdve godine nakon što je Hercel objavio [svoju] viziju države Jevreja. mi smo zakonski ustanovili temeljni princip našeg postojanja.ˮ Da li Benjamih Netenjahu, dajući takvu izjavu, 19. jula u 3:35, nakon što je izraelski parlament usvojio novi temeljni zakon, sebe smatra pravim osnivačem Jevrejske države?
Po rečima izraelskog premijera, „na Bliskom istoku, samo Izrael poštuje individualna prava svih svojih građanaˮ. Međutim, dajući prednost jevrejstvu u definiciji države, više odredaba ovog teksta, nasuprot tome, narušava prava oko dva miliona ne-jevrejskih građana, uključujući i veliku arapsku manjinu:.,Država Izrael je nacionalna država jevrejskog naroda, koji u njoj ostvaruje svoje prirodno, kulturno, versko i istorijsko pravo na samoopredeljenje. Ostvarenje ovog prava na nacionalno samoopredeljenje u državi Izrael rezervisano je samo za jevrejski narodˮ, kaže novi osnovni zakon. Preciziranje da je.,hebrejski jezik države Izraelˮ arapski gubi svojstvo službenog jezika, u očekivanju.,specijalnog statusa koji će biti određen kasnijeˮ. U nedostatku Ustava, ovaj temeljni zakon se dodaje postojećem pravnom okviru.
Nema ni reči, ni najmanje napomene o nezavisnosti države Izrael, proglašene 14. maja 1948. godine. To ne iznenađuje: Netanjahu ovo nije nijednom pomenuo ni u svojim delima u kojima piše o istoriji cionizma. Ćutanje o ovom temeljnom tekstu na kojem se temelji jurisprudencija zemlje, tekstu koji je tog dana čitao David Ben Gurion, njen prvi šef vlade:.,Država Izrael će biti otvorena za imigraciju Jevreja iz svih zemalja u kojima su rasuti ;ona će razviti zemlju koja će biti na korist svih svojih stanovnika; biće zasnovana na principima slobode, pravde i mira kojima su učili proroci Izraela; osiguraće punu jednakost socijalnih i političkih prava svim svojim građanima, bez obzira na veru, rasu ili pol; garantovaće punu slobodu savesti, obožavanja, obrazovanja i kulture.ˮ
Netanjahu se takođe odvaja od Vladimira Zeeva Jabotinskog (1880 – 1940), osnivača revizionističkog cionizma, nacionaliste i antisocijaliste. Ako ga sadašnji vođa Likuda (desnica) redovno citira. on to čini tako da uvek izostavlja da kaže da je u predvečerje svog života, 1940, taj istorijski vođa desnih cionista zastupao poziciju u prilog jedne većinski jevrejske države, pod dominacijom Britanske imperije, sa jevrejskim predsednikom i arapskim potpredsednikom i gde bi svi građani bili jednaki, ma kog da su porekla ili religijske pripadnosti. Jevrejska i arapska zajednica, kao i sledstveno tome njihovi jezici, trebalo je da prema njemu imaju identičan status priznat zakonom. Sekretar vlade Menahima Begina (Likud) od 1977. do 1982. godine, i danas profesor političkih nauka na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu, Arijeh Naor primećuje da „nacionalističko-liberalna vizija Jabotinskog stoji nasuprot ekstremističkom neoliberalizmu ovog novog zakona o.,jevrejskoj Državi-nacijiˮ koja odbija bilo kakvo kolektivno pravo manjinama. To vodi režimu etnokratijeˮ.
Najbolja moguća situacija
Dakle, Premijer je potonuo u ideološki kalup koji je oblikovao njegov otac, Benzion Netanjahu, koji je umro 2012. godine. Ovaj univerzitetski profesor koji je kratko vreme bio sekretar Jabotinskog razvio je tokom svoje karijere katastrofičku teoriju jevrejske istorije. Njegova namera je bila da pokaže da se antisemitizam pojavio još u antičko doba, u Egiptu, nekoliko vekova pre hrišćanstva, i da je ta opasnost ostala da postoji:„Nama uvek preti istrebljenje. Ljudi misle da Holokaust pripada prošlosti; to nije slučajˮ, izjavio je on u društvu svog sina u razgovoru na kanalu Aruc 2, 7. februara 2009. Za njega, neprijatelj su bili arapi: „Ova zemlja je jevrejska, ona nije za Arape. Ovde nema mesta za Arape i neće ga ni biti. Oni neće nikada prihvatiti naše usloveˮ, potvrdio je on tri godine kasnije. Benzion Netanjahu je svom sinu ostavio zadatak da se potrudi da Izraelci dobro procene koliko je opasnost realno prisutna: „Jedna od najozbiljnijih stvari kod nas u Izraelu je levičarsko uverenje prema kojem su Arapi odustali od svoje namere da nas unište.ˮ Ove teme su opširno razvijene u knjigama Benjamina Netanjahua, objavljene nedugo nakon njegovog dolaska na vlast (1996 – 1999).
Pod pritiskom američkog predsednika Vilijama Klintona, mladi premijer je tada morao da se rukuje sa palestinskim vođom Jaserom Arafatom i da sa njim zaključi dva ugovora koja predviđaju, između ostalog, povlačenje izraelskih snaga iz jednog dela grada Hebrona. Taj ustupak – koju on nije mogao da odbije a da ne rizikuje veću krizu – uticao je da izgubi glasove desnice i kolonista na parlamentarnim izborima 1999. godine. Zapadni lideri su verovali da u toj epizodi vide znak (…)
