Poluga društvenih promena ili instrument za sprovođenje zakona? Alati kojima se služi ekonomska politika često su mač sa dve oštrice. Nacionalizacija služi čas za kolektivizaciju bogatstva, čas za socijalizaciju gubitaka; porez pljačka ljude ili vrši preraspodelu, zavisno od toga da li ima za cilj siromašne ili bogate. To je slučaj sa univerzalnim dohotkom: u skladu sa društvenim snagama koje ga sprovode on spašava narode od zakona tržišta ili ih, sasvim suprotno od toga, njemu podređuje.
Rešenje koje je predložio liberalni ekonomista Milton Fridman u svojoj knjizi Kapitalizam i sloboda pod nazivom negativni porez, bez sumnje da spada u drugu kategoriju: država svakome isplaćuje fiksnu sumu, ali, kada se pređe određeni nivo prihoda, koji liberali stavljaju oko praga siromaštva, ukupan iznos poreza koji se naplati od poreskog obveznika prelazi onu sumu koju je putem doznake isplatila država. Taj liberalni oblik garantovanog dohotka, koji je tokom 1970-tih uveden u više američkih saveznih država, pojavio se u isto vreme u javnim raspravama u Francuskoj zahvaljujući dvojici bivših studenata Politehničke škole koji su bili upoznati sa dešavanjima u Sjedinjenim Državama i postali savetnici predsednika Republike Valeri Žiskar d’Estena: Lionelu Stoleru i Kristijanu Stofaeu. Ovaj poslednji je, pored toga, u ime Generalnog komesarijata za planiranje, 1973. godine priredio „Izveštaj radne grupe za proučavanje negativnog porezaˮ.
Istražujući ideološke osnove neoliberalizma na svojim predavanjima na Kolež d’Fransu tokom 1978-1979, filozof Mišel Fuko pokazuje kako negativni porez odgovara jednom obliku vlade koja bi se odrekla pune zaposlenosti kao svog cilja. On objašnjava da neoliberalna logika shvata ekonomiju kao igru u kojoj država postavlja pravila i obezbeđuje njihovu primenu. Zahvaljujući garantovanom dohotku, „trebalo bi da bude nemoguće da se dogodi da jedan od učesnika u ekonomskoj igri sve izgubi i da, zbog toga, više ne može da nastavi da igraˮ. Drugim (…)
