„Oni su nas u više navrata slagali, donosili su odluke iza naših leđa, dovodili su nas pred svršen čin. To se desilo sa širenjem Organizacije severnoatlantskog sporazuma [NATO] na istok, kao i sa postavljanjem vojne infrastrukture na našim granicama.“ U govoru u kom je pravdao aneksiju Krima od strane Ruske Federacije, 18. marta 2014. godine, predsednik Vladimir Putin iskazao je svoj bes prema zapadnim liderima
Nedugo zatim, Revija NATO objavila je polemiku čij je cilj bio da sahrani taj „mit“ i to „navodno obećanje“: „Zapad nikad nije prihvatio nikakvo pravno ili politički obavezujuće ograničenje da ne širi NATO preko granica ponovo ujedinjene Nemačke“, pisao je Mihael Rule, šef odseka za energetsku bezbednost. Izlajao se rekavši „pravno obavezujuće“. Dokumenti od skora dostupni javnosti omogućuju nam da rekonstruišemo rasprave iz ovog perioda i da procenimo političke poteze prema Mihaelu Gorbačovu koje je Zapad vukao u zamenu za negove napore da se Hladni rat okonča.
Od kad je 1985. godine došao na čelo Sovjetskog saveza, Gorbačov je podsticao države članice Varšavskog pakta da se upuste u reforme i da odbace mogućnost nasilnih rešenja. Trinaestog juna 1989. godine, uz kancelara Savezne Republike Nemačke (SRN) Helmuta Kola, potpisao je zajedničku deklaraciju koja je potvrdila pravo naroda i država na samoopredeljenje. Devetog novembra srušen je Berlinski zid. Kada se euforija stišala, celu centralnu Evropu krenula su da tište ekonomska pitanja. Stanovnici Nemačke Demokratske Republike (NDR) želeli su zapadni standard i masovni egzodus je ugrozio stabilnost regiona. Debata o ekonomskim reformama ubrzo se pretvorila u debatu o ujedinjenju dve Nemačke, a potom o njihovom zajedničkom ulasku u NATO. Francuski predsednik, Fransoa Miteran bio je spreman da prihvati ovakav razvoj događaja, pod uslovom da se on odvije uz poštovanje granica, u demokratskom maniru, na miran način, i u evropskim okvirima... i da Nemačka pristane na njegov predlog monetarne unije. Sve evropske vođe su pre svega bile posvećene tome da se Gorbačev ubedi.
Američka administracija podržala je nemačkog kancelara koji je odlučio da krene punom parom napred. Američki državni sekretar Džejms Bejker je 9. februara 1990. godine u Moskvi izneo brojna obećanja pred Eduardom Ševardnadzeom, sovjetskim ministrom spoljnih poslova, i Gorbačovom, koji je rekao da bi ulazak ujedinjene Nemačke u NATO poremetio vojnu i stratešku ravnotežu u Evropi. On je preporučio da Nemačka ostane vojno neutralna ili da bude članica oba saveza – NATO-a i Varšavskog pakta – koji bi postali više političke nego vojne strukture. Kao odgovor na to, Bejker je krenuo da priča o bauku Nemačke prepuštene samoj sebi i sposobne da nabavi atomsko oružje, insistirajući na tome da su pregovori dve Nemačke i četiri okupacione snage (SAD, Ujedinjenog kraljevstva, Francuske i SSSR-a) garant toga da se NATO neće širiti dalje: „Vojna nadležnost NATO-a neće se širiti ni pedlja dalje na istok“, ponovio je u tri navrata. (…)
