Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

IMRAN KAN, OD KRIKETAŠA DO PREMIJERA

Novi lider pakistanske vojske

Nakon više pokušaja, nekadašnji kriketaš Imran Kan je 17. avgusta došao na vlast u Pakistanu na čelu koalicione vlade. Njegov antikorupcijski diskurs i projekat "novog Pakistana" dobili su podršku 32% biračkog tela što je njegovoj partiji omogućilo da sa 116 poslanika (od 272) dobije najveći broj mesta u Narodnoj skupštini. Ipak, ništa od toga ne bi bilo moguće bez manje ili više otvorene podrške vojske

Pakistanski parlamentarni izbori od 25. jula odigrali su se pod još snažnijim uticajem vojske nego što je to bio slučaj ranije. Ova država, nastala 1947. godine podelom britanske Indije već je doživela tri puča koji su doveli do vojne vladavine od ukupno tridesetak godina (od 1958. do 1970., potom od 1977. do 1988. i, konačno, od 1999. do 2008. godine). Ipak, vojska se u poslednjih deset godina povukla iz prvog plana puštajući civile da se smenjuju na vlasti putem – u većoj ili manjoj meri nameštenih – izbora.

Glasanje 2008. je dovelo do demokratske promene u dva koraka: u februaru je Partija pakistanskog naroda (PPN) pobedila na parlamentarnim izborima na talasu podrške koji je izazvao atentat na Benazir Buto, ćerku osnivača partije Zulfikara Alija Butoa; u avgustu je general Pervez Mušaraf ustupio mesto predsednika udovcu Benazir Buto, Asifu Aliju Zardariju. Pet godina kasnije, po prvi put u istoriji ove zemlje, jedna demokratski izabrana vlada uspela je da doživi istek svog mandata i došlo je do smene vlasti kad je konzervativniji Savez muslimana Pakistana ¬– Navaz (SMP-N) odmenio progresivniji PPN.

Produbljivanje demokratskog procesa je, prirodno, doveo do gubitka uticaja vojske, koja se u Pakistanu pronicljivo naziva „establišmentom“ – dok je njeni protivnici karakterišu kao deep state („duboku državu“) zbog ogromne uloge vojne obaveštajne službe – Međuslužbene obaveštajne agencije (MOA). Ne samo što bi ukorenjivanje civilne vlasti legitimisane na izborima pretilo da zaseni vojsku, već su i određene vođe PPN-a i SMP-N-a, kada bi došle na vlast, nastojale da vode politiku koja se protivi njenim stavovima, napose prema Indiji, koju vojska smatra svojim glavnim neprijateljem. Tako je Zardari predložio zajedničku istragu sa Nju Delhijem oko napada u Bombaju u novembru 2008. godine u kojima je ubijeno preko 160 osoba. Međutim, pošto je ove napade organizovao deo pakistanskog „establišmenta“ vojska ga je brzo napala.

SMP-N-ov Navaz Šarif – premijer od 1990. do 1993, potom od 1997. do 1999. godine i onda ponovo od 2013. do 2017. – se, paradoksalno, pokazao borbenijim. Iako ovaj biznismen svoju političku karijeru duguje „establišmentu“ koji ga je lansirao kako bi parirao Benazir Buto, on je krajem 1990-tih godina počeo da se trudi da se oslobodi uticaja svojih mecena. Tokom drugog boravka na vlasti trudio se da sklopi mir sa Indijom, ubeđen da je učešće u trci u naoružanju gušilo Pakistan i da bi ekonomija države imala ogromne koristi od trgovinske razmene sa svojim prvim susedom. Ova politička strategija koja nije bila po volji generalštaba je u velikoj meri uzrok puča iz 1999. godine. Šarif je ovaj pristup oživeo kada se vratio na vlast 2013. godine, čemu svedoče susreti sa indijskim premijerom Narendrom Modijem 2014. i 2015. godine. Vojska, suprotstavljena normalizaciji odnosa – koja bi značila i podelu Kašmira, što bi joj uskratilo deo razloga za postojanje, a samim time i budžeta – uspela je da osujeti ove pregovore.

Nacionalizam, islam i konzervatizam

Iako je Šarif insistirao na tome da vodi svoju politiku, vojska ga je uporno sabotirala. U tome su im pomogli „Panama Papers“ („Panamski dokumenti“ – zbirka dokumenata o ličnim bogatstvima najmoćnijih ljudi iz brojnih država sveta koji sadrže dokaze o ogromnom broju protivzakonitih radnji koje su tim bogatstvima doprinele, prim. prev.). otkrivši prevaru koja je uključivala osam firmi koje su u inostranstvu otvorene na ime porodice Šarif. Pravosuđe je pokrenulo slučaj. Štaviše, ono je uključilo vojna lica u istražnu komisiju sazvanu po zahtevu Vrhovnog suda – koja je utvrdila da je premijer prekršio Ustav koji državnike obavezuje na „iskrenost“ i „vrlinu“. Ova osuda je dovela do njegove smene zbog korupcije, potom do proglasa da je nepodoban i izricanja kazne od deset godina zatvora. „Establišment“ je uspeo da skine Šarifa s vlasti. Koga je trebalo postaviti na njegovo mesto?

Najjednostavnije bi bilo da direktno preuzme moć, ali vojska se od toga suzdržavala već deset godina. Pre svega, pučevi često snose visoku cenu međunarodnih sankcija, a, pored toga, Pakistan zavisi od međunarodnih zajmova, pre svega onih koje dobija od Međunarodnog monetarnog fonda (MMF). Pored toga, oficiri su izvukli pouke iz iskustva generala Mušarafa (1999-2008) čiji je bilans veoma ambivalentan: vlast znači upravljanje privredom zemlje – a njegovi rezultati nisu bili blistavi – kao i društvom koje se nosi sa brojnim napetostima.

Umesto da prlja ruke, vojska se radije okrenula nekome ko bi joj omogućio da ostane izvan političke arene, dok bi istovremeno sačuvala kontrolu nad poljem koje joj je (...)

Obim celog teksta : 2 303 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Kristof Žafrelo

je direktor istraživanja na Međunarodnom istraživačkom centru (CERI), zajedničkog istraživačkog projekta univerziteta Sians Po i Nacionalnog centra za naučna istraživanja (CNRS), najpoznatiji kao pisac knjige: Le Syndrome pakistanais, Fayard, Pariz, 2013, i, uz Lorense Luera urednik zbornika Pan-Islamic Connections. Transnational Networks Between South Asia and the Gulf, Hurst, London, 2017.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst