Američka politika ne prestaje da iznenađuje… Do sada su srednjoročni izbori retko kad bili presudni, čak i onda kada bi doveli do smene većine. Republikanski talas nabujao je 1994. godine i porušio gotovo svaki otpor demokrata represivnom kriminalnom zakonodavstvu i slobodnotržišnoj strategiji njihovog predsednika; proboj Partije čajanke u redovima konzervativaca je 2010. godine paralisao Baraka Obamu, doduše u trenutku kada je od njegovog predizbornog slogana Yes, we can! ostao samo gorak ukus izgubljene prilike.
Predstavnički izbori koji će se održati predstojećeg 6. novembra označiće novo poglavlje turbulentne političke polarizacije u Sjedinjenim Državama, koja već dve godine doprinosi destabilizaciji međunarodnog poretka. Ovi izbori odrediće sudbinu sadašnjeg stanara Bele kuće. Oba tabora toliko su opsednuta Donaldom Trampom, odlučnim da 2020. godine ponovi kandidaturu, da deluju kao da im je popio mozak. Protivnici ga optužuju za izdaju, da pokušava da podrije Severnoatlantski savez i demokratske vrednosti Zapada. On im uzvraća da su produžena ruka centralnoameričkog klana MS-13, koji seje strah Sjedinjenim Državama. Ovi naleti paranoje, pojačani društvenim mrežama, pretvorili su se u pozadinsku muziku, koja nakon izbora neće stati. Došlo je do toga da dve vodeće partije više nemaju saglasnost oko pravila igre – oko „američke demokratije“ na koju su bile tako ponosne da su je celom svetu predstavljale kao uzor.
Onda kada ga ne kvalifikuju kao čistog fašistu, brojne demokrate Trampa vide kao „Putinovu pudlu“ koja pobedu duguje izbornom sistemu koji im je naneo štetu (što nije netačno) i lažnim vestima iz moskovske kuhinje (što je preterivanje udruženo s opsesijom). Ukoliko njihova partija osvoji većinu u Kongresu biće u iskušenju da pokreće istražne komisije jednu za drugom i pokrene proces obaranja predsednika.
Ta mogućnost potpaljuje bes Trampovih pristalica, i dalje brojnih, vatrenih i spremnih da veruju u to da su meta progona. Prema njihovom (…)
