„Ravnoteža tela i duha“ je obećanje „najseksi sportskog kluba u Parizu“. kako opisuje modni časopis Vanity Fair. Smešten u vili koja je klasifikovana kao istorijski spomenik IX pariskog arondismana, klub Blanche je najnoviji član porodice Benzaken, pionira luksuznog fitnesa. Iza sjajne art nouveau fasade nalazi se ultra savremeni dizajn koji kombinuje čelik, beton i granit u otmenom kontrastu sa mramornim stubovima, konveksnim ogledalima, freskama i drugim izvornim ukrasima.
Kao i u klubu Klay, drugom mestu porodice Benzaken koje je otvoreno 2009. u pariskoj četvrti Montorgej, ograničen broj od 2 500 članica i članova obezbeđuje komfor u prostorijama u kojima nikada nije gužva. Cene su još efikasniji filter: 1 810 eura godišnje. To je manje od 4 400 eura koliko je bilo potrebno za prvu godišnju članarinu u klubu Ken, koji je 1985. u XVI pariskom arondismanu osnovala ista porodica. Ali je više od 800 eura koliko je potrebno za prosečno rangiranu salu mreže Club Med Gym (CMG) ili od 120 eura koliko iznosi „jeftina tarifa“ u Neoness. Iza zidova klubova Blanche i Klay se gradi novi odnos prema telu, upisan u ligitimaciju društvenih hijerarhija.
Ako se pitaju posetiteljke i posetioci skupih klubova, oni rado objašnjavaju „lepe manire“ članova: „uglađeni“ ljudi koji se „ne dodvoravaju previše“. Tu je i prozračna i svetla „lepota mesta“. Brižljivo i sa „dobrim ukusom“ uređen dekor: metalne grede, ogromni stakleni zidovi, krstasto-rebrasti svod. „Svet industrije nas je podstakao da razmišljamo o kombinaciji filmova Fame i Rocky, otuda i ime kluba, prema pravom imenu Mohameda Alija – Cassius Clay“, objašnjava Artur Bezanken. „Zato smo razvili sportski program koji je spoj boksa, sebe-nadmašivanja, vrhunskih rezultata i znojenja“.
„Ogromni potencijal za Instagram“
Dakle, klub Blanche, inspirisan „programiranjem ravnoteže, harmonije i dobrobiti, nema ništa sa rafiniranim duhom buržoaske vile muzičkog izdavača Pola Šodena. Mesto je atraktivno: mali bazen bez ivice ugrađen u tlo zamišljen je kao „skrovište za meditaciju“, kaže Benzaken. Bazen opremljen hidromasažnim mlazom i pojasom crnog granita kupa se u sumračnom svetlu, osvetljen samo teatarskim svetlarnikom. „Kada ste u vodi u bestežinskom stanju, otpuštanje stresa je mnogo jednostavnije, možete dublje raditi na disanju sa pauzama“, ističe vlasnik i stručnjak. Radi se o najfotogeničnijem otpuštanju: „potencijalni Instagram mesta je ogroman“, procenjuje Vanity Fair. Benzaken ne prikriva: „ne želimo da pratimo trendove, želimo da ih propisujemo“.
Putevima koji su utrli Klay ili Blanche, nekadašnje teretane su ustupile mesto „životnim prostorima“ opremljenim spa centrima, frizerskim salonima, barovima i restoranima. Reč je o mestima koja nisu namenjena samo trošenju kalorija, već i radu i održavanju poslovnih sastanaka – restorani su dostupni i onima koji nisu članice i članovi kluba. Klub Klay organizira predavanja i umetničke instalacije, dok Blanche na poslednjem spratu ima malu privatnu bioskopsku salu. Sportski klub se može pretvoriti u mesto zabave za posebne prilike, kao što je bio slučaj proslave dvadesetogodišnjice Reebok patika Pump 2009. ili, nedavno, devetogodišnjice otvaranja mesta koja se slavila krajem juna da bi se „poklopila sa fashion week“ (nedelja u kojoj modne kuće predstavljaju nove kolekcije). Te večeri je sretni dobitnik nagrade izvukao godišnje članstvo u klubu, kao i šampanjac Miraval, roze koji potiče sa imanja Anđeline Džoli i Breda Pita. Sinergija između sporta i zabave je ubrzo naišla na granicu: pobednik je rado prihvatio godišnju pretplatu ali, kako ne pije alkohol, odbio je bocu šampanjca. Bez sumnje je bilo prikladnije ponuditi proteinski smoothie, omiljeno piće članica i članova kluba Klay. Večera u klubu teretane se svakako pokazala kao unosni koncept: neki članovi iz Sjedinjenih Američkih Država tamo slave rođendane. Njihovi prijatelji su zamoljeni da im se pridruže u vežbanju serije burpija (burpee je vežba koja se sastoji od lančanih položaja čučnja, skleka, žabljeg skoka, novog čučnja i skoka).
Hvaleći se kako je odoleo „spaizaciji“ (pretvaranju u spa centar) i ostao „pravi sportski centar“, klub l’Usine, glavni konkurent Klay-u u pogledu šik sala koje kombinuju šarm starog i dizajn čistih linija, postiže sličan uspeh. Njegovi osnivači Patrik Rizo i Patrik Žoli su ga prvo otvorili 2004. u bivšem ateljeu Huileries de Fécamp u kvartu gde je opera, a potom u kvartu Bobur na mestu nekadašnje privatne banke Džon Loa sa početka XVIII veka. „Dolazi mnogo poznatih ljudi“, hvali se Rizo dok pozdravlja u hodniku Dominika Keniara, direktora javne investicione banke. L’Usine privlači bankare ali također i svet biznisa. „Dok su boravili u Parizu dolazili su nam Kim Kardašijan i Kanje Vest“, ne zaboravlja da doda naš vodič.
Tokom 2017. godine se 8,5% francuskog stanovništva učlanilo u sportski klub, u Nemačkoj 13%, u Ujedinjenom Kraljevstvu 14,7%, a u Sjedinjenim Američkim Državama 17,5%. Uprkos kašnjenju, ovo francusko tržište cveta u velikim gradovima: „Kada smo 2004. otvorili L’Usine Opéra bilo je dvadesetak klubova u Parizu. Danas ih ima 300“, kaže Rizo. Prema Društvu za reviziju i konsalting Deloitte, Francuska je 2016. brojala 5,7 miliona posetioca sportskih sala, što je za 4,7% više spram 2016. Porast uglavnom potiče od low cost treninga, ali, u manjoj meri, i od većeg broja luksuznih centara, pre svega u Parizu: klub l’Usine se priprema za otvaranje trećeg prostora u renoviranoj zgradi stanice Sen Lazar, a braća Bezanken otvaraju četvrti prostor na bulevaru Raspaj. Dodatni pokazatelj džentrifikacije istočnog Pariza, kvart Kanal Sen Marten će u septembru biti mesto otvaranja Društvenog sportskog centra. U nekadašnjoj fabrici balona na zagrejan vazduh će na programu biti „muzika, piće i kvadricepsi“, te „kinoa, veselje i [mišićne] tetive“.
Pored opštih sportskih centara razvijaju se i specijalizirani. U zemlji se pojavilo više od stotinu crossfit sala. Intenzivna disciplina koja kombinuje dizanje tegova, gimnastiku i trčanje nudi, prema postavci njenog osnivača gimnastičara Grega Glasmana, „ne samo nepoznato već i neočekivano“. Među zaposlenim kadrovima i rukovodstvima su popularni klubovi za white collar boxing (doslovno: boks za zaposlene bele okovratnike). Sa gledišta fizičke kondicije, „boks pokriva sve kategorije: kardio, mršavljenje, jačanje mišića“, nabraja Siril Duron, osnivač klubova Temple Noble Art i kaže da nije reč o fitnesu. „Mi smo pravi bokserski klub“, kaže poletni tridesetogodišnji preduzetnik koji se divi „hrabrosti“ svojih članova koji su se usudili „izaći iz zone komfora“ i ući u ring.
Dok je Bernar Tapi trenirao aerobik
Raskidajući sa modom imidža „hipija“, sve više se pojavljuju i centri za jogu. Oni nude preko pedeset metoda, od tradicionalne hatha ili ashtanga joge pa do originalnijih – često patentiranih – varijanti poput bikram joge koje se vežba u salama zagrejanim na 40 stepeni, strala joge koju je osmislila njujorška manekenka ili warrior joge koju je izmislila bivša plesačica trupe Crazy Horse.
Poplava zatvorenog bicikliranja (indoor cycling) je u roku od tri godine uspela da oživi dobri stari sobni bicikl, prenoseći ga u ambijent zvuka i svetla noćnog kluba. Sesija od 45 minuta u studiju lanca Dynamo se odvija na skučenoj površini uronjenoj u tamu i osvetljenoj malim projektorom. Četrdesetak bicikla je usmereno ka platformi na kojoj se nalazi trener-DJ opremljen Mekbukom, slušalicama i mikofonom: on rukovodi pedalanjem, sklekovima, dizanjem šipke sa tegovima, ali i prenošenjem duhovnijih instrukcija. U studiju koji jedno jutro posećujemo u IX arondismanu, „Džon“ nas uz muzičku rep i elektro pozadinu poziva da „volimo sedmogodišnje dete u nama“ i govori nam da (…)
