Amerika i Kina su iskopale (trgovinsku) ratnu sekiru, i ne deluje kao da išta može da ih urazumi. Donald Tramp je ispalio prvi hitac napadom na „one koji nas potkradaju“ (18. aprila 2017.), što je navelo Si Đinpinga da odgovori: „Niko ne treba da misli da će Kina okrenuti drugi obraz kad joj to nije u interesu“ (18. oktobra 2017.). Sa verbalnog zaoštravanja ubrzo se prešlo na uvođenje carinskih sankcija. Vašington je povećao carinske namete (sa 10 na 25%) na niz kineskih uvoznih proizvoda; Peking je odgovorio istom merom.
Ova saga je otpočela na proleće, protegla se preko čitavog leta i preti da se nastavi do duboko u zimu... Povremeno je teško razdvojiti bombastične izjave od mera koje su zaista preduzete. Sa američke strane, sastavljen je spisak od 5745 kineskih proizvoda (čelik, aluminijum, hemija, tekstil, elektronika, itd.) u ukupnoj vrednosti od oko 200 milijardi američkih dolara (u poređenju sa 505 milijardi dolara kineskog uvoza 2017. godine) na koje će do 1. januara 2019. biti naplaćivan porez od 10%; nakon toga, poreska stopa će porasti na 25%. Na listi su i proizvodi koji će biti izuzeti iz ove mere. Igrom slučaja, pametni satovi (smart-watches) čiji je najveći proizvođač američka kompanija Epl, biće pošteđeni ovih nameta i moći će da nastave da se sastavljaju u Kini i da se iz nje ponovo uvoze... Peking je precizno odmerio svoj kontranapad spiskom od 5200 američkih proizvoda, procenjene vrednosti od 60 milijardi dolara (naspram 130 milijardi dolara vrednosti američkog uvoza u Kinu 2017. godine).
Ako se može verovati ljudima bliskim određenim krugovima u Pekingu i Hong Kongu, „Peking nije očekivao Trampov protekcionistički blickrig i potcenio je rast antikineskog sentimenta među američkom elitom “. Jedan bivši američki politički savetnik je izjavio: „Peking se previše oslanja na Vol strit i na političku elitu [čiji je deo i Henri Kisindžer, čovek koji je doprineo početku izgradnje odnosa ove dve države] da bi razumeo američku politiku – to su ljudi koji nemaju uticaja na Trampa.“
U suštini, kineski pregovarački tim na čijem čelu se nalazio Liu He, predsednikov čovek od poverenja, verovao je da je dogovor postignut prošlog maja sa obećanjima veće kupovine energije i poljoprivrednih proizvoda, kao i sa uvođenjem mogućnosti da strane kompanije – na prvom mestu, naravno, američke – postanu većinski vlasnici kineskih preduzeća.
Za Ameriku, dogovor je nudio premalo i došao prekasno. Prema rečima američke finansijske agencije Blumberg, „Tramp je stopirao pregovore“. To je bilo dovoljno da ubedi Peking da američki predsednik „neće prestati dok ne uspe da zaustavi kineski uspon“.
Kineske elite u velikoj meri dele ovakav stav. Ipak, (veoma ograničena) debata se u suštini svodi na to kako se odnositi prema prijateljskoj Americi. Među određenima, kakav je i direktor Centra za američke studije na Narodnom univerzitetu Kine, Ši Jinhong, postoji procena da je ovaj sukob „u velikoj meri nastao kineskom zaslugom, jer Kina godinama ništa nije preduzimala “, te on poziva na dalji oprez. Ovo nije suštinski problem, odgovara zvanični Global Times: „U kratkom roku, SAD neće odustati od svoje namere da ograniče Kinu. [Konflikt] stoga ne može da se razreši našim trudom da ne talasamo, i mi moramo prilagoditi svoj diplomatski i javni nastup.“ Ove dnevne novine direktno aludiraju na doktrinu Denga Šjaopinga, velikog reformatora koji je savetovao da treba „kriti svoje sposobnosti i čekati da kucne povoljan čas“. Nasuprot tome, trenutni predsednik odlučio je da se nametne na međunarodnoj sceni kao prvi čovek jedne „velike države“ – da iskoristimo njegov termin – koju Amerika treba da tretira kao sebi ravnu.
Pregovori, doduše, nisu u potpunosti obustavljeni. Krajem avgusta u Vašington je stigla delegacija na čelu s Vangom Šouvenom, zamenikom ministra za trgovinu. Niko nije očekivao da će taj sastanak proizvesti nekakvo rešenje, a to se nije ni desilo. Nisu li američki zvaničnici nazvali Vanga „trgovinskim siledžijom“ (trade bully)? Teško da je to doprinelo razvoju dijaloga...
Za Jifana Dinga, jednog od ekonomskih savetnika kineskog predsednika, američka agresivnost podseća na ofanzivu koji je administracija predsednika Regana 1980-tih godina pokrenula „protiv Japana, koji je tad bio druga ekonomska sila na svetu“. Uvođenjem ogromnih carinskih nameta (koji su išli do 100% na televizore i videorekordere) što je dovelo do rasta kamatnih stopa u Japanu, SAD su „slomile“ Japan, gurnuvši ga u depresiju od koje se do dana današnjeg nije u potpunosti oporavio... Ovo je neprihvatljiv scenario za Kinu: „Mi ne želimo trgovinski rat. Ipak, možemo da ga vodimo, ako do njega dođe“, samouveren je Jifan.
Amerika želi da zastraši svog protivnika
Kao nekada Tokio, Peking se danas kladi na izvoz koji je dugo predstavljao motor kineskog rasta. Kako bi se izvukli iz stagnacije i negativnog rasta maoističkog perioda, komunističke vođe su krajem 1970-tih godine počele da koriste ono što im je bilo na raspolaganju: brojnu, kvalifikovanu, disciplinovanu i slabo plaćenu radnu snagu; strani kapital u potrazi za novim tržištem; međunarodne institucije koje su želele da razbiju protekcionističke brane ekonomija starog sveta. „Kina je oklevala pre nego što se vratila u Svetsku trgovinsku organizaciju [STO], 2001. godine“, priznao je predsednik Si na forumu u Davosu u januaru 2017. „Međutim, zaključili smo da treba hrabro zaplivati velikim okeanom svetskih tržišta i naučili smo da plivamo “ – toliko dobro i toliko brzo, da je kineska ekonomija ubrzo postala duplo veća od francuske, britanske, nemačke, a na kraju i ekonomije Japana. Njen bruto domaći proizvod (BDP) je 2016. godine dostigao 11200 milijardi dolara, naspram 18569 milijardi koliko iznosi američki. Određeni ljudi, naročito oni u Vašingtonu, počeli su da misle da se Kina sada nalazi u dobroj poziciji da pretekne SAD. Slikovitim jezikom po kom je poznat, predsednik Tramp je obznanio: „Svim budalama koje se koncentrišu na Rusiju bi bilo bolje da počnu da razmišljaju o Kini.“ On je ostvario bitnu pobedu u avgustu kada je u Kongres (u kom Demokratska partija ima većinu) usvojio zakon o državnoj odbrani (NDAA). Ovaj zakon je definisao Peking i borbu da se „kontrira njegovom uticaju, kao prioritet SAD [koji] zahteva integraciju više elemenata, pre svega diplomatskih, ekonomskih, vojnih i obaveštajnih “. Više nije reč samo o trgovini...
Američka superiornost na svim ovim poljima (tehnološkom, ekonomskom, diplomatskom i vojnom) ne dovodi se u pitanje i, iako azijska imperija grabi napred velikim koracima, njen BDP po glavi stanovnika iznosi tek 15% američkog. U ovom trenutku, Amerika želi da zastraši svog protivnika. Sa druge strane, kineski platni bilans ruši sve rekorde: on iznosi 375 milijardi dolara, što je skoro polovina (47,2%) američkog. „Naša ekonomija je bila na meti nepoštenih trgovinskih napada već godinama, čak i decenijama“, vikao je Tramp. „Što je dovelo do zatvaranja naših fabrika, visokih peći, do otkaza za milione radnika i do pustošenja naših zajednica.“
Niko ne priča o deindustrijalizaciji, koja je otpočela davno pre nego što se Kina probila na svetskoj sceni. Ne govori se ni o beznadežnosti i besu stanovništava koja se sve više okreću autoritarnim političarima i predstavnicima ekstremne desnice – u Sjedinjenim Američkim Državama, kao i u Evropi ili Aziji. Ipak, ne smemo dopustiti sebi da postavimo pogrešnu dijagnozu. Razlog kineskog uspeha nisu „nepošteni napadi“ – iako je i njih bilo, čemu svedoče brojne pritužbe STO-i. Peking, koji voli da se hvali svojim postignućima (izvlačenje 800 miliona Kineza i Kineskinja iz ekstremnog siromaštva), je prosto iskoristio pravila koja su ustanovile moćne države – na čelu sa SAD – u svoju korist. Međutim, ništa nije teralo zapadne vođe da svoje države otvore svim tržišnim vetrovima, da podstiču izmeštanje proizvodnje i da pod pritiskom multinacionalnih kompanija – koje su se utrkivale u proboju na kinesku teritoriju – uništavaju, jedan za drugim, sopstvene mehanizme ekonomske intervencije. I dan danas, više od četiri na svakih deset „kineskih“ izvoznih artikala (42,6%), proizvode strane firme koje upravljaju čitavim proizvodnim procesom (od dizajna do prodaje) i prisvajaju najveći deo profita. Najpoznatiji primer su Eplovi ajfoni koji se sastavljaju u Kini, od čije prodaje Kina prisvaja samo 3,8% dodate vrednosti, dok se 28,5% vraća u SAD.
Svakako, kineske vođe vrše pritisak na strane kompanije da prebace deo svojih tehnologija i znanja u Kinu. To naročito važi na poljima aeronautike, elektronike, industrije automobila, brzih vozova, nuklearne energije. A multinacionalne kompanije su rado to i činile, veoma srećne što mogu da (…)
