„Porodična i međunarodna“: tako se predstavlja Kastel grupa u čijem vlasništvu se nalazi lanac vinoteka Nikolas, kao i marke vina Baron de Lestak, Vju Pap ili Malezon. Grupa je postala međunarodna tako što je kupila nekoliko velikih vinarija; ostala je porodična zbog strukture vlasništva nad svojim kapitalom koja je omogućila imetku familije Kastel da se nađe među deset najvećih bogatstava Francuske. Osnivač, Pjer Kastel, koji danas ima 91 godinu, još uvek određuje strateško usmerenje grupe i ima razvijen ukus za tajnovitost: dao je svega šačicu intervjua u životu, a na berzi ne postoji ni jedan zvanični dokument bilo koje finansijske institucije o poslovanju njegove grupe. Da bi se rekonstruisala njena organizaciona struktura i procenili njeni finansijski rezultati bilo je potrebno sprovesti veoma dugačko istraživanje. jer su i jedno i drugo dugo skrivani od javnosti.
Iza enološkog giganta krije se još jedna imperija – smeštena u Africi i izgrađena na pivu, gaziranim sokovima i šećeru. Manje interesntna medijima, ali mnogo veća i, pre svega, veoma profitabilna, ukorenjena na kontinentu čija ekonomija ubrzano raste, ona već trideset godina garantuje uspeh Kastel grupe.
Doživljaji gospodina Kastela mogli bi se ispričati u formi romantične sage ili hvalospeva. To je priča o ocu, imigrantu iz Španije u Bordo, prostom poljoprivrednom radniku, čijih su devet sinova i ćerki, među kojima je bio i Pjer, 1949. godine osnovali Braću Kastel – malu porodičnu firmu za trgovinu vinom. Priča o upornom usponu kroz svet vina, proboju na osnovu proizvodnje vina za široku potrošnju, kupovini vinograda, sticanju kontrole nad ekskluzivnim vinotekama poput Nikolasa ili Sejvor klaba, kao i o osveti protiv vinske aristokratije Bordoa – preuzimanju prestižnih vinarija (Patriarš, Barier frer, Barton i Gestije, itd.)
Ovo je, takođe, od samog početka, priča o francuskoj Africi, pre svega o trgovini vinom na kontinentu, potom o proizvodnji piva, i u skorije vreme, o proizvodnji šećera i biljnih ulja.
Mala porodična firma narasla je u grupu od 37600 zaposlenih s prometom od 6 milijardi evra. koja posluje u pedesetak zemalja sveta. Prva vinska kompanija u francuskoj – na trećem mestu među svetskim trgovcima vinom – s prodatih 571 miliona boca, Kastel je, uz sve to, drugoplasirani proizvođač piva i gaziranih napitaka na Afričkom kontinentu, kom duguje 80% svog ukupnog prometa i odakle dolazi najveći deo njegovog profita. Izuzetna isplativost firminih afričkih poslova finansirala je njenu opsesivnu kampanju preuzimanja vinskih institucija u Francuskoj.
Prema priznanju Pjera Kastela, Afrika „je ceo [njegov] život “. Tamo se uputio nakon Drugog svetskog rata kako bi, relativno uspešno, prodavao buteljke crnog vina iz Bordoa. Braća Kastel su se dala u pregovore s kolonijalnim bistroima i ubrzo se nametnula na tom tržištu, osnivajući postrojenja za flaširanje. Do prvog preokreta došlo je 1965. godine kada je, prema porodičnoj legendi, mladi Alber-Bernar Bongo – koji će kasnije usvojiti ime Omar – prišao Kastelu u jednom lokaku u Librevilu. Tom prilikom mu je predložio da ga upozna sa svojim šefom, Leonom Mbaom, tadašnjim predsednikom Gabona koji je tražio industrijalca spremnog da se upusti u pivarski posao. Dogovor je ubrzo sklopljen i tako je nastalo Udruženje pivara Gabona (Société des brasseries du Gabon – Sobraga), kamen temeljac imperije Kastel. Takođe se rodilo i čvrsto prijateljstvo između ovog biznismena i čoveka koji će par meseci kasnije postati doživotni predsednik Gabona i kumovati stvaranju „Fransafrike“ (pežorativni termin koji se koristi da bi se kritikovao suštinski neokolonijalni odnos današnje Francuske prema njenim bivšim kolonijama na Afričkom kontinentu, prim. prev.).
Kastel je uspostavio jasna pravila poslovanja: „Ako ne rastete, umirete. Ako ne razvijate preduzeće, korak po korak, ono će propadati i ugasiti se.“ Nove fabrike su brzo izgrađene u Fransvilu (1971), Port Žentilu (1972), Ojemu (1976) i Muili (1983). Skučen na teritoriji Gabona, Kastel je investirao u Udruženje pivara Kinšase (današnja Demokratska republika Kongo, DRK) i ušao u Centralnoafričku Republiku i Mali. Međutim, njegova ambicija ostvarena je tek u januaru 1990. godine. Njegova grupa je tada, uz pomoć Vrms banke, preuzela Međunarodne pivare i ledare (Brasseries et glacières internationals – BGI). Ovo preduzeće je nasledilo bivšu kolonijalnu firmu, Pivare i ledare Indokine (Brasseries et glacières d’Indochine), koja se, iz gotovo monopolističke pozicije u proizvodnji piva, sladoleda i gaziranih sokova na francuskim teritorijama u Indokini, 1948. godine okomila na Afriku i, par godina kasnije, promenila ime, zadržavši isti akronim.
Prijateljstvo sa Omarom Bongom
Kupovinom BGI-ja, Kastel je dobio kontrolu nad pivarama Kameruna (SABC), Senegala (Udruženje pivara Zapadnoafričke Soboe), Obale Slonovače (Udruženje proizvođača limunade i piva Afrike, Bracodi, koje će se par godina kasnije spojiti sa Solibra-om), Burkine Faso (Brakina), Nigera (Udruženje pivara i proizvođača gaziranih sokova Nigera – Braniger) i Mauritanije (Soboma, otkupljena 1993. godine). Sve ove firme su restrukturirane uz velike rezove broja zaposlenih. U svakoj od njih došlo je do ukidanja stotina radnih mesta, često i do trećine radnika i radnica. Tada počinje manična trka za rastom putem otkupa i privatizacija širom Afrike, o koje se ova kompanija veoma okoristila. Benin, Alžir, Maroko, Gvineja, Madagaskar, DRK, itd. – Kastel je bio nezasit. I dan danas, iako se one ređe javljaju, ova firma stalno merka prilike, na šta nas podseća preuzimanje pet pivara danskog Karlsberga u Malaviju 2016. godine. Od čitave centralne Afrike, fale joj jedino Burundi i Ruanda, ljubomorno čuvani posed holandskog Hajnikena. Kstel grupa je veoma rano odlučila da izađe iz tradicionalnog frankofonog okvira i da se uđe na najprivlačnija tržišta u smislu veličine i dinamike – poput Angole, Etiopije ili Nigerije; bez sumnje, to je bio jedan od razloga njenog uspeha.
Izuzetna profitabilnost njenih poslova u Africi delom je rezultat specifičnosti tržišta industrijskih napitaka na ovom kontinentu. Oni se uglavnom konzumiraju izvan doma, na mestima druženja, od abidžanskih makija do ngandi („bircuza“) u Kongu, i predstavljaju simbol društvenog života i urbane kulture. Uz pivo se gleda najnoviji meč reprezentacije, formiraju politički stavovi ili ugovara dobar posao. Domaćini svetkovina imaju dužnost da napoje svoje zvanice, kao što političari tokom predizborne kampanje moraju da snabdeju svoje pristaše brojnim gajbicama. Industrijski napici su takođe deo „materijalne (…)
