U Pnom Penu, pada noć donoseći svežinu koja je svima dobrodošla. Šetači i sportisti jurišaju na ravnu površinu ispred Vat Botuma, na dva koraka od kraljevske palate. To je mesto gde se nalaze prijatelji da bi išli u sportsku šetnju, čas zumbe ili gimnastike. Ponekad se okupi više stotina ljudi da bi vežbali složene koreografije. Na jednom uglu trga, Bofa već nekoliko nedelja, zajedno sa svojim bratom i jednim prijateljem, prodaje koktele. Između 17 i 18 časova, oni postavljaju bar na rasklapanje koji nestaje oko ponoći. Uspeh. Prosečna starost kupaca ne prelazi 25 godina. „Konkurencija je oštra.Otkako smo mi ovde, pojavila su se dva druga punkta sa istom namenom“ kaže mlada žena, koja baveći se tim poslom zarađuje dodatni dohodak na svoju platu sekretarice u jednoj tekstilnoj fabrici, s druge strane Tonle Sapa („velikog jezera“).
Grad se komeša, pulsira, podrhtava. Izbledeli su ožiljci prošlosti, kada su Crveni Kmeri (1975-1979) ispraznili grad i odveli njegove stanovnike na selo. Pnom Pen pokazuje lice dinamične prestonice. Neprestano se otvaraju nova mesta za izlazak, piće i opuštanje. Za svaki se novčanik može naći ponešto. Najbogatiji se odlučuju za barove smeštene na krovovima hotela, dok je u uličnim kafeima dobrodošla skromnija klijentela. Za Bopu, svo to komešanje maskira duboku bedu mladih. Sa svojih manje od 30 godina, koliko ima i skoro 60% njenih zemljaka, oseća se privilegovanom. Ona nije upoznala ni rat, ni Crvene Kmere. Odrasla je u Pnom Penu i videla grad koji se menja u skladu sa ekonomskim rastom po prosečnoj godišnjoj stopi od 7% u proteklih deset godina. Međutim situacija u zemlji joj izgleda nesigurna. Ona strepi od ishoda parlamentarnih izbora predviđenih za 29. juli. „Ne usuđujem se da govorim o politici, ali ne znam da li ću ići da glasam. Niti za koga.“
„Društvo je napredovalo, ali režim je ostao zamrznut“
Glavna opoziciona partija, Partija nacionalnog spasa Kambodže (PSNC), je ona čije prisustvo na izborima najviše nedostaje. Raspuštena je odlukom Vrhovnog suda, kada su je sudije smatrale odgovornom za podstrekavanje na „revoluciju za obaranje režima“. Uhapšen 3. septembra 2017. u sred noći, njen predsednik Kem Sokha u zatvoru čeka na suđenje; 118-torici članova je zabranjeno da se u narednih pet godina bave bilo kakvom političkom aktivnošću; polovina od 55 parlamentaraca pobegla je u inostranstvo. Bivši predsednik Sam Rensi živi u egzilu, u strahu da će biti krivično gonjen na osnovu optužbe koja je u svim delovima neosnovana. PSNC je bila jedina koja je mogla da se takmiči sa Narodnom partijom Kambodže (PPC ili KPK Kmer) premjera koji dominira političkim životom od 1979. i kraja režima Crvenih Kmera.
Ovim raspuštanjem izbrisani su glasovi 3 miliona, ili skoro toliko, birača (od 6,6 miliona) na parlamentarnim izborima iz 2013, kada je opozicija bila dobila 44,5% glasova, a na opštinskim izborima u junu 2017 (43,8%). Nakon tih neobjavljenih rezultata usledili su istovremeno ujedinjavanje unutar PSNC-a, partije Sama Rensija i Partije prava čoveka, koju je predvodio Kem Sokha, i dolazak nove generacije glasača. „Posledica povećanog broja glasova koje je dobio PSNC, mogao bi biti poraz PPC-a u julu“, kaže jedan politički komentator. Od sada je ta pretnja uklonjena. Za vladu, raspuštanje partije je sinonim „stabilnosti i mira “.
Premijer Hun Sen, kandidat za vlastitog naslednika, bori se protiv vremena i ponora koji ga sve više razdvaja od njegovih građana. Pripadnici bejbi bum generacije rođeni 1990-tih i 2000-tih odrasli su u miru. Od najranijeg uzrasta, mnogi od njih su naučili engleski u brojnim nevladinim organizacijama (ONG) ili u privatnim školama koje su procvetale širom zemlje. Njima korišćenje medija omogućuje da se informišu izvan okvira tradicionalnih kontrolisanih medija ‒ za društvene mreže koje su do sada bile vrlo slobodne, pretnju predstavlja odluka vlade od prošlog 2. maja da će unutrašnje i spoljašnje veze centralizovati unutar ministarstva telekomunikacija.Tako se ova generacija kupala u idejama slobode i demokratije. „Društvo je napredovalo, ali je režim zmrznut“, konstatuje jedan mladi komentator.
Kao onaj koji je nadživeo sve kambodžanske ratove, Hun Sen je na svom položaju od pre trideset-tri godine i sanja da tu i ostane „još bar deset godina “. On preti da će se vratiti građanski rat ako narod na izborima okrene leđa njegovoj partiji. Bilbordi i oglasi, skoro na sve strane, obnavljaju sećanje na 7. januar 1979, dan oslobođenja ‒ poraz Crvenih Kmera protiv vjetnamske vojske. Tada je Hanoj uspostavio vladu u kojoj su dominirali bivši kadrovi Crvenih Kmera, uključujući i Hun Sena, koji je napustio organizaciju Pola Pota, 1977, da bi izbegao čistkama. Premijer hoće da bude poštovan kao spasilac svog naroda, kao onaj koji je doneo mir i stabilnost, potukavši, 1998, poslednje gerilce Crvenih Kmera (oni su prihvatili mirovni sporazum koji je potpisan u Parizu 23. oktobra 1991, uoči izbora koje su organizovale Ujedinjene nacije u maju 1993). Taj argument koji se koristi ad nauseam (do tačke mučnine, prim.prev.) treba da učvrsti legitimitet njega lično kao i njegove partije. Zapravo, objašnjava Karolin Hjudžs, autorka sa Netra Enga u jednoj studiji o mladima u Kambodži i politici. „za generacije rođene pre 1990-tih, PPC i Hun Sun su uživali legitimitet. Njima je zajednička bila istorija ratova. To nije slučaj sa najmlađima. Čak i ako demokratska ideja za njih ostaje apstraktna, oni su svesni da vlada mora biti u službi građana“.
Snažna optužba koja se upućuje Hun Senu i njegovoj vladi je da ne uzimaju u obzir teškoće građana. Naravno, ekstremno siromaštvo je očigledno opalo (13,5% stanovnika 2014, u poređenju sa 47,8 % 2007), ali nejednakosti su značajno povećane, pogađajući seosko stanovništvo i mlade. čija je budućnost zazidana – što izaziva veliko (…)
