Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

SVE VIŠE PROFITA, SVE GORI REZULTATI

Privatizacija škole, švedski fijasko

Tokom predizborne kampanje za parlamentarne izbore u Švedskoj, koji9 su održani 9. septembra, najavljivani proboj ksenofobne desnice zasenio je raspravu o budućnosti javnih službi. Socijaldemokrate koje su četiri godine bile na čelu manjinske vlade nisu uspele da ograniče profite privatnih preduzetnika koji ulažu u zdravstvo i obrazovanje što je dovelo do pada kvaliteta usluga i školskog uspeha učenika i učenica

„Ovo je ’dva u jedan’ škola“, objašnjava Elza Hejer. Ova profesorka francuskog jezika u gimnaziji Drotning Blanka morala je da nauči kako da „optimizuje“ svoje vreme i prostor za AcadeMedia, firmu koja se na berzi vodi kao „obrazovno preduzeće“, u kojoj je zaposlena na (veoma) skraćeno radno vreme: 28,7%. Njena gimnazija koja se nalazi na jugu Stokholma je privatna institucija pod ugovorom – u Švedskoj poznata kao friskola (u množini friskolor) – i deli svoje prostorije sa još jednom školom iste poslovne grupe. Isplativost obavezuje, pa profesorka Hejer mora da vodi odeljenja dva različita razreda tokom jednog časa: „U praksi, moram da prepolovim vreme trajanja časa.“

Njeni koleginica i kolega koji predaju španski jezik, a zaposleni su sa punim radnim vremenom, Sandra Nilen i Adrijan Rejes, predaju po još jedan predmet – česta pojava u Švedskoj. Takođe nadziru i pomažu po petnaestak učenika i učenica u svojstvu koje se na švedskom naziva mentor. Oni moraju da održavaju redovan kontakt sa roditeljima tih đaka imejlom ili telefonom kako bi pratili njihovo prisustvo na časovima i ovladavanje gradiva iz svih ostalih školskih predmeta. „Kada neki učenik ili učenica ima problem, to je odgovornost mentora“, uzdiše Rejes. Stoga je učestao prizor profesora ili profesorke koji pomažu đacima da poprave ocene iz predmeta koje sami ne predaju. „Stalno proveravam sa svojim učenicima i učenicama da li su im sve ocene u redu, jer znam da će me direktor smatrati odgovornom“, nervozno priča profesorka Nilen. „Ali šta da radim kad oni padnu iz više predmeta?“

Direktor gimnazije Drotning Blanka nastavnički kadar „smatra odgovornim“ jer su mu potrebni dobri rezultati učenika i učenica kako bi ih zadržao u školi ili kako bi privukao nove. Nakon povratka „buržoaskih partija“ na vlast 1991. godine, Karl Bilt, premijer iz redova Umerene partije, uveo je sistem „obrazovnih vaučera“. Time je ukinut princip po kom se u datu školu upisuju svi đaci sa određene geografske teritorije, a svaka porodica je dobila mogućnost da besplatno upiše svoju decu u javnu ili privatnu školu po svom izboru. U slučaju odabira privatne škole, lokalna samouprava je u obavezi da toj ustanovi izda ček, odnosno vaučer, u vrednosti jednakoj budžetskim izdvajanjima za jednog đaka u javnim obrazovnim institucijama na svojoj teritoriji. Na primer, učenik ili učenica upisani na koledž (od 11. do 15. godine života, prim. prev.) u Stokholmu koštaju oko 10000 evra godišnje. Rezultat: iako gotovo da nisu postojali tokom 1990-tih godina, privatni koledži pod ugovorom su 2017. godine činili gotovo 20% svih koledža u Švedskoj.

Pritisak ka „zadovoljstvu klijenata“ doveo je do inflacije dobrih ocena, olakšane činjenicom da državne ispite često ocenjuju profesori i profesorke iz istih ustanova iz kojih su i učenici i učenice koji ispite polažu. Škole toliko rado menjaju ocene u dnevnicima kako bi popravile sopstvenu reputaciju da roditelji i deca lako mogu da prinude profesore i profesorke da rade isto to. „Oni naručuju ocene“, uzvikuje profesorka Hejer koja krajem juna daje dodatne časove za „popravljanje“ zaključnih ocena učenika i učenica koji njima nisu zadovoljni. Većina predavača i predavačica radije pušta učenike i učenice da pređu u viši razred nego što ih obara; to bi stvorilo osećaj neuspeha kod đaka, ali i više posla i stresa za njih same.

I tako, brojni đaci, roditelji i donosioci političkih odluka gaje iluziju uspeha, iako se Švedska sve slabije kotira na međunarodnim lestvicama. Prema poslednjoj PISA proceni (Programme international pour le suivi des acquis des élèves – Međunarodni program procene učeničkih postignuća), iz 2015. godine. Švedska je ostvarila rezultat jednak proseku zemalja članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD); ipak, ona više nije među najbolje rangiranim zemljama kao što je bila pri prvom testiranju, 2000. godine; a zabeležila je oštar pad u poljima matematike i prirodnih nauka. S druge strane, Švedska izdvaja 7% bruto domaćeg proizvoda (BDP-a) na obrazovanje, po čemu je na prvom mestu u Evropi. Dolazi do sve većeg jaza između najboljih učenika i učenica i onih sa slabijim uspehom, naročito onih koji su imigrantskog porekla. Paradoksalno, sve više đaka se upisuje u privatne škole, iako su rezultati u javnim školama bolji kod đaka iz istih socio-ekonomskih slojeva (što je slučaj u većini zapadnih zemalja). Zapravo, rezultati privatnih škola u globalu deluju bolji zbog toga što one privlače manje mladih iz najnižih društvenih klasa.

„Nastaje odnos između klijenta i pružaoca usluga“

Konkurencija iz privatnog sektora snažno utiče na javni sistem obrazovanja; u tolikoj meri da je dovela do sveobuhvatne obrazovne reforme u smeru individualizacije učenja koje daje više slobode učenicima i učenicama – na štetu onih među njima koji dolaze iz najsiromašnijih porodica. „Odnos između đaka i profesora postaje odnos između klijenta i pružaoca usluga“, zaključuje Henrik Val, profesor istorije i društva na javnom koledžu u Skarpneku, južnom predgrađu Stokholma. Sa još tri kolege on čini „radnu grupu“ koja drži nastavu za nekih sedamdesetak šestaka i šestakinja. Jednom nedeljno se održava „učenički savet“ na kom se iznose predlozi zainteresovanih. Za stolom u zbornici, Val sluša Idu Šedin, profesorku matematike, koja nabraja najnoviji set zahteva: „Žele da mogu da idu u toalet i da na času nose kape, žvaću žvake i koriste mobilne telefone.“ Sofija Berglin, profesorka biologije, dobacuje: „Meni kape ne smetaju.“ Razvija se rasprava. „A da prihvatimo kape, ali održimo zabranu mobilnih?“, predlaže profesorka Šedin.

Profesor Val kaže da zavidi Francuskoj, toj „civilizovanoj državi u kojoj, kako mu se čini, profesori ne moraju da rade ništa sem da pripremaju i održavaju časove i ocenjuju domaće zadatke“. Ovde, pored toga što nadziru decu tokom odmora i u kafeteriji, nastavni kadar organizuje čitav niz aktivnosti: kontrolne zadatke, dane integracije, sportske izlete, upotrebu vremena, kao i opšte informacije, uz pomoć bloga radne (...)

Obim celog teksta : 3 018 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Violet Goaran

je novinarka iz Stokholma.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst