Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

BRUTALNA REFORMA PENZIONOG SISTEMA U RUSIJI

Antisocijalno lice Vladimira Putina

Ruske vlasti odlučile su da povise starosnu granicu za odlazak u penziju. U sred ekonomske krize vlada je izabrala da zaštiti novčanike velikih firmi. Na taj način je otkrila da su joj interesi ekonomske elite glavni prioritet – u tolikoj meri da međunarodni uspesi Moskve više nisu dovoljni da bi se održala popularnost ruskog predsednika

Sredinom juna 2018. godine, dok su se igrale prve utakmice Svetskog prvenstva u fudbalu, zagovornici drakonskih reformi penzionog sistema počeli sa njihovim sprovođenjem u Rusiji. Računajući da će ovaj sportski spektakl skrenuti pažnju javnosti, premijer Dmitrij Medvedev obznanio je odluku vlade: žene će ubuduće raditi do 63, a ne 55. godine života; muškarci će raditi do 65. namesto do 60.

Iako se Vladimir Putin trudio da ne učestvuje u raspravama o ovom pitanju, podrška koju uživa je značajno opala, sa 80 na 63% ispitanika koji ga pozitivno ocenjuju. Stotine protesta širom države naterale su ga da se obrati naciji preko televizijskih ekrana. Očekivano, predsednik je ublažio najavljene mere, pre svega tako što je postavio starosnu granicu za žene na 60 godina. Obećao je i značajno povećanje penzija od 1000 rubalja (13 evra) godišnje u proseku po godini na, u proseku, šest godina.

Međutim, ovaj nastup je bio samo delimično uspešan. Iako se ulični pokret izduvao, vlast je ostvarila slabije izborne rezultate. Na lokalnim izborima u septembru, četiri kandidata Jedinstvene Rusije (sva četvorica do tada na pozicijama gubernatora), vladajuće i najveće partije u parlamentu, morala su da učestvuju u drugom krugu – neuobičajen scenario u Rusiji. U regionima Vladimir i Kabarovsk, nacionalistička opozicija (Liberalno-demokratska partija Rusije, LDPR) uspela je čak i da odnese pobedu. Takođe, u svetlu proboja komunista u Primorskoj pokrajini i Hakaziji, vlast je nastojala da poništi i odloži izbore.

Ruska reforma penzionog sistema je, u odnosu na analogne poteze drugih zemalja, šokantno duboka i dalekosežna. Od danas do 2029. godine, radno aktivno stanovništvo će morati da radi pet godina duže kako bi ostvarilo pravo na penziju, što je dodatnih šest meseci na svakih godinu dana. Vlada Južne Koreje je 1998. godine takođe donela odluku o podizanju starosne granice za odlazak u penziju za pet godina, ali je predvidela da će prelazak biti sporiji (tri dodatna meseca na svakih godinu dana). Vlade Nemačke i Francuske su podigle ovu granicu za, redom, godinu dana i dve godine (na 67 i 62 godine starosti), tempom od jednog do dva dodatna meseca godišnje.

U službi „običnih ljudi“?

Zagovornici reforme ponavljaju dobro poznate argumente. Na prvom mestu – starenje stanovništva. Prema podacima državne agencije Rosstat, 2017. godine bilo je 36,5 miliona penzionera i penzionerki, naspram 83 miliona radno aktivnih stanovnika i stanovnica; to znači da na jednu penzionisanu osobu dolaze 2,3 radno aktivne, dok je ta srazmera 2002. godine iznosila 3:1. Ipak, ovo je prolazno stanje, jer će se generaciji rođenoj tokom haotičnih 1990-tih na tržištu rada uskoro pridružiti brojnija generacija ljudi rođenih nakon 2000. godine, u periodu snažnog ekonomskog i demografskog rasta.

Drugi demografski argument glasi: „dob odlaska u penziju nije povišena od 1932. godine, dok se očekivani životni vek u međuvremenu značajno produžio“. Prema podacima Rosstata na koje se Medvedev poziva, početkom 1930-tih, on je iznosio 35 godina, naspram današnjih 72,7. Poređenje sa vremenom u kojem je ogromna smrtnost novorođenčadi obarala ovaj prosek, omogućilo je vlastima da jedan od najnižih očekivanih životnih vekova u Evropi proglase za uspeh... Štaviše, 1932. godine, penziju je primala manjina starih osoba. Penzioni sistem je 1956. proširen kako bi uključio sve stanovnike i stanovnice gradova, a potom 1967. i one koji su živeli na selima i/ili radili u kolhozima. Očekivani životni vek osobe rođene u to vreme iznosio je 69,3 godine, što je samo tri godine manje nego danas. Dve hijade i osamnaeste godine razloga za brigu imaju naročito muškarci: doba u kojem stiču pravo na penziju samo je godinu i po dana niže od njihovog očekivanog životnog veka (66,5 godina, naspram 77 za žene).

Liberalni ekonomisti bi se pobunili: ne računa se očekivani životni vek na rođenju, već broj godina koje penzioneri zapravo požive. Studija Visoke škole ekonomskih nauka. na koju se ovih dana pozivaju novinari i zagovornici reforme, ističe da osobe koje dostignu (čak i reformom povišeno) doba za odlazak u penziju mogu da očekuju da će poživeti još 13,4 (muškarci), odnosno 21,7 godina (žene). Ipak, demograf (...)

Obim celog teksta : 2 061 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Karin Klemon

je sociološkinja.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst