Do pre samo nekoliko meseci Brazil je bio okrenut ka levici. Sve je ukazivalo na to da bi Luis Inasio Lula da Silva (Radnička partija, Partido dos Trabalhadores, PT) na predsedničkim izborima oktobra 2018. mogao lako da pobedi. Sa 40% nameravanih glasova bivši šef države je uživao komfornu prednost spram svojih rivala, imajući u vidu i kontekst nestabilnosti koji komplikuje procene. Osuđen zbog korupcije nakon sumnjivog suđenja – obeleženog nepopustljivošću kojom je sudstvo poštedelo desničarske vođe – „Lula“ je međutim 11. septembra 2018. morao odustati od kandidature. Tada se krajnje desničarski poslanik, koji predlaže čišćenje države od komunizma i restauraciju reda, pojavljuje kao snaga pete najnaseljenije zemlje na svetu. Da li su Brazilke i Brazilci postali fašisti?
Malo ljudi je znalo za Žaira Bolsonara (Socijalno liberalna partija, Partido Social Liberal, PSL) pre kampanje 2018. Njegovi seksistički i homofobni istupi, podržavanje torture ili žaljenje zbog blagosti represije čileanskog generala Augusta Pinočea bi verovatno bili zaboravljeni da ih je izgovorio neki od urednika koji su uvežbani da prave pompu. Trebalo je napraviti program čoveku koji je prikupio 46% glasova tokom prvog kruga predsedničkih izbora i koji su obišli ceo svet.
Bez sumnje ima ekstremno-desničarskih Brazilki i Brazilaca. Ali da li oni predstavljaju frakciju od četrdeset devet miliona osoba koje su glasale za Bolsonara? Trebamo li zbog toga zaključiti, kao što je to učinio Huan Jezus Aznares (urednik španskih dnevnih novina El Pais), da rezultat glasanja pokazuje „političku nepismenost dobrog dela Latinske Amerike“, regije koju naseljavalju „milioni nepismenih u stvarima demokratije“? Drugim rečima, da li se rasuđivanje urednika kojim se objašnjavaju izbor Trampa u Sjedinjenim Američkim Državama i glasanje u korist izlaska Ujedinjenog Kraljevstva iz Evropske unije isto tako može primenti i u slučaju objašnjenja Bolsonarovog uspeha u Brazilu?
Treća analiza se oslanja na osećaj izgnanstva brojnih Brazilkih i Brazilaca. Pre samo nekoliko godina njihova zemlja je podsticala nadu i divljenje. Tokom sastanka G20 održanog aprila 2009. američki predsednik Barak Obama je prekinuo razgovor kako bi požurio do Lule koji je upravo stigao: „Divim mu se, on je najpopularniji politički vođa na svetu!“ Nekoliko meseci kasnije naslovnica britanskog nedeljnika The Economist slavila je „uzlet“ Brazila: spektakularni uspon, simboliziran statuom Hrista Spasitelja (koji kao da uzleće) na brdu Korkovado u Rio de Žaneiru.
Dok je štampa laskala Lulinoj „razumnoj“ levici – dok je, suprotno tome, venecuelanskog predsednika Uga Čaveza procenjivala previše „crvenim“ – Brazilija preokreće hjerarhiju međunarodnih odnosa. Evropa je maja 2010. otkrila razmere krize u Grčkoj i Irskoj. S druge strane, Brazil tada daje bezobrazno dobre ekonomske rezultate, čak i užitak u obliku osvete: zajam Međunarodnom Monetarnom Fondu (MMF) od 14 milijardi dolara. Iste godine, Brazilija i Ankara zaobilaze zapadnjačke kancelarije i postižu dogovor sa Teheranom o iranskoj nuklearnoj energiji. Izgledalo je kao da se svet preokreuo, a Brazil je imao vodeću ulogu...
Manje od deset godina kasnije zemlja izaziva preneraženost. Kreativnost kojom su otkriveni skandali brazilske korupcije su prevazišli i scenarije američke serije House of Cards, serije o preuveličanim intrigama. Dramatizovane od strane medija – koji su se nakon duže hegemonije PT-a pretvorili u snagu opozicije – ove malverzacije su diskreditovale politički sistem. Nasilje izabranih predstavnika prema institucijama je odražavalo nasilje koje je zasulo stanovništvo na ulicama: svakih deset minuta u proseku se dogodi ubistvo, a ukupno je počinjeno više od pola miliona ubistava između 2006. i 2016. Brojne su porodice iz više srednje klase koje su napustile zemlju.
Uoči izbora, Brazil se našao u (…)
