Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

PROTIVREČNOSTI NEVEROVATNE VLADAJUĆE KOALICIJE

Italijanska pobuna protiv EU?

Italija je od Grčke preotela status neposlušnog đaka Evropske unije. Njen Zakon o budžetskom finansiranju za 2019. godinu, fokusiran na povećanje socijalnih izdataka, predstavlja jeres protiv dogme „mera štednje“. Evropska komisija preti da će se okomiti na Italiju i optužuje je za populizam. Ovaj ukor, koji se koristi kako bi se diskvalifikovao svaki oblik neposlušnosti, isuviše je neodređen da bi nam rekao išta o planovima nove vlade na Apeninskom poluostrvu

Italija je glavna briga evropskih političkih komentatora od kako je u njoj, prvog juna, na vlast došla koalicija Lige i Pokreta 5 zvezdica (Movimento 5 Stelle – M5S). Dok se neki užasavaju zbog tvrde antimigracione politike ministra unutrašnjih poslova Matea Salvinija, drugi napadaju ekonomske izbore ove vlade koji krše pravila Evropske unije. „Populistička“, „fašistička“, „savez ekstremista“ – u većini medija koalicija Liga-M5S opisuje se ovakvim etiketama. Levica, pocepana između napada na vladina autoritarna skretanja i ksenofobiju i izvesnih simpatija prema pobuni koju ona vodi protiv Brisela, nalazi se u nezavidnom položaju. Ne bi li svi protivnici politike štednje trebalo da se raduju što je zemlja ranga Italije rešila da se ogluši o zahteve Evropske komisije? Deo odgovora na ovo pitanje leži u prirodi kompromisa koji su postigle dve partije koje dele vlast, ali koje nisu nameravale da vladaju zajedno, budući da su im socijalne baze i politički programi međusobno poprilično različiti.

Politički život u Italiji, kao i u drugim evropskim zemljama, dugo su karakterisali postojanje i sukob političkih blokova levice i desnice. Prvi od ta dva podržavali su muškarci i žene iz redova državnih službenika, intelektualnih profesija, kvalifikovanog i nekvalifikovanog radništva; potonji je mogao da računa na male i velike privrednike, zanatlije, trgovce, samozaposlene. Sredinom 1990-tih, ova dva saveza različitih klasa počela su da gube na stabilnosti – u velikoj meri zbog poteškoća u izmirivanju pristupanja evropskom projektu (koje je imalo snažnu podršku među srednjim i višim klasama) sa očekivanjima najsiromašnijih društvenih grupacija. Levi blok se raspao 2007. godine, kada je spajanjem ruševina komunističke levice i demohrišćana nastala Demokratska partija. Desni je razbijen 2010. godine u trenutku raskola između Silvija Berluskonija (Napred Italijo – Forca Italia) i Đanfranka Finija (Nacionalni savez – Alliance nationale).

U kontekstu krize koja je u isto vreme bila politička i ekonomska, nastao je projekat nove koalicije „mimo levice i desnice“: „buržoaski blok“ koji je okupljao više i srednje klase, ujedinjene oko svoje bespogovorne podrške evropskoj strukturi. Čin postanja ovog bloka poklopio se sa pismom koje je 2011. godine Rimu poslala Centralna evropska banka (CEB) u kom je naložila kako treba da izgleda ekonomska politika Italije. Ta poruka je direktno dovela do pada četvrte Berluskonijeve vlade i postavila tehnokratu Maria Montija, koji je ranije radio za banku Goldman Saks, na mesto predsednika Saveta ministara Republike Italije (pozicija analogna premijeru, prim. prev.). Tako je buržoaski blok, oličen u nizu tehnokrata – Montiju, Enriku Leti, Mateu Renciju i Paolu Đentiloniju – zavladao Italijom na narednih sedam godina. Neuspesi ove koalicije objašnjavaju pobedu Lige i M5S-a. Dok je realni bruto domaći proizvod (BDP) Italije pao za 10% između 2008 i 2017. godine, prekarizacija i pauperizacija značajnog dela stanovništva stvorile su prostor za opoziciju koji su ove dve formacije rado popunile. Radi se o jako velikom i socijalno heterogenom prostranstvu u kom se iskazuju različita i delom protivrečna očekivanja.

Nema ukidanja Jobs Act-a

Grupe koje se protive buržoaskom bloku mogu se šematski podeliti u dve kategorije. S jedne strane, tu je glasačko telo sačinjeno od najširih narodnih slojeva koji su se našli na udaru briselske šok terapije, često zavedeno socijalnim prizvucima programa M5S-a: kvalifikovani i nekvalifikovani radnici i radnice, nezaposleni, penzioneri i penzionerke koji žive ispod granice siromaštva. S druge, srednjeklasni elementi – zanatlije, trgovci, mali preduzetnici, niži rukovodioci u privatnom sektoru, liberalne profesije... – koji su podržavali neoliberalizam zbog njegovih obećanja o socijalnom usponu, i koji mu, uprkos svemu, još uvek ostaju verni, mada im nad glavom visi izvesnost pada na društvenoj lestvici. Oba ova glasačka tela čine, u različitoj proporciji, socijalne baze M5S-a i Lige.

Njihova pobeda nije dovela do uspostavljanja opšte i koherentne strategije u vezi sa ekonomskom politikom – koju ni jedna od njih nikad nije ni imala. Nakon izbora u martu 2018. godine, M5S je izjavio da je spreman da preuzme vlast u koaliciji sa bilo kojom partijom (uključujući Demokratsku partiju), sa izuzetkom Napred Italijo... sa kojom Liga šuruje od 1990-tih – ovaj savez nikad nije formalno raskinut i on se na lokalu nalazi na vlasti u nizu regiona na severu zemlje. Objedinjeni u (...)

Obim celog teksta : 2 246 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Stefano Palombarini

je ekonomista, i koautor, uz Bruna Amablea, L’Illusion du bloc bourgeois. Alliances sociales et avenir du modèle français. Raisons d’agir, Pariz, 2017.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst