Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

ŠTA STOJI IZA NEOČEKIVANOG POMIRENJA

Kraj neprijateljstva Etiopije i Eritreje

Na sveopšte iznenađenje, Etiopija i Eritreja su na leto 2018. godine ostvarile neverovatno popravljanje odnosa. Šesnaestog septembra ove dve države čak su potpisale i mirovni sporazum pod pokroviteljstvom Saudijske Arabije. Od kako je 2000. godine okončan rat koji su vodile jedna protiv druge, obe ove diktature živele su u nestabilnom, naoružanom miru. Od dugotrajnosti njihovog pomirenja zavisi stabilnost čitavog Roga Afrike

Mirovna revolucija trese odnose Etiopije i Eritreje. Od kraja rata koji je trajao u periodu 1998-2000. ove dve zemlje su koegzistirale uz povremena puškaranja, poput vojne intervencije Adis Abebe u Somaliji 2006. godine, usmerene protiv saveznika Asmare. U oba glavna grada, vladajući autoritarni režimi često su govorili o mogućnosti novog sukoba.

Etiopija je povukla prvi potez ka promeni, u aprilu 2018. godine, kada je na mesto premijera te države došao potpuno nepoznati Abij Ahmed. Ovaj bivši čelnik Information Network Security Agency-ja, nacionalne službe za kontrolu interneta i telefona, pripada Oromo etničkoj grupi, među kojom u velikoj meri vlada secesionističko raspoloženje. Kako bi zaustavio propadanje režima Demokratskog revolucionarnog fronta etiopijskog naroda (DRFEN), on se momentalno bacio u sprovođenje talasa reformi: oslobađanje političkih zatvorenika, povećanje slobode medija, priznavanje opozicije.

Ništa što se dešava u Etiopiji ne može biti bezazleno. Kao jedina država na kontinentu koja nikad nije kolonizovana. ona predstavlja simbol za čitavu Afriku. Nakon pada cara Hajlea Selasija, 1974. godine, nalazila se pod staljinističkim vojnim režimom koji je predvodio Mengistu Hajle Marijam sve do 1991. DRFEN, čiji je osnivač bio Meles Zenavi, tada dolazi na vlast, nakon petnaestogodišnjeg građanskog rata. Glavna snaga ove neomarksističke, reformističke i autoritarne koalicije etničkih partija bio je Oslobodilački front tigreanskog naroda (OFTN). Dugo sakriven iza izvesne ekonomske živosti (prosečni rast od 7% godišnje od 2005.), diktatorski karatker režima postao je očigledan nakon smrti njegovog osnivača, 2012. godine. DRFEN-ova vlada je tad počela da puca pod pritiskom regionalnih razlika. Etnoregionalistički kadrovi režima koji su hvalili demokratizaciju kako bi obezbedili simpatije „međunarodne zajednice“, nisu uspeli da sakriju svoju glavnu nameru: sticanje kontrole nad delovima ekonomije u žestokom usponu. Sa druge strane, zapadni obožavatelji „etiopskog ekonomskog čuda“ zatvaraju oči pred onime što je sam Meles nazvao „bonapartističkim“ sistemom.

Asmara želi da prekine svoju izolaciju

Pokušaji da se urbana zona Adis Abebe proširi zapalili su bure baruta i izazvali seriju ustanaka među oromskim stanovništvom koje živi oko glavnog grada. Seljaci iz ove etničke grupe smatraju da špekulacije sa građevinskim zemljištem idu na ruku samo tigreanskim političarima iz OFTN-a. Od novembra 2015. godine, nemiri se šire čitavom oblašću Oromije u kojoj živi 35% stanovništva države. Sukobi ne jenjavaju uprkos stotinama mrtvih i hiljadama uhapšenih. Sumnja se da su počinioci pokušaja atentata na premijera 23. juna 2018. u Adis Abebi, u kom su dve osobe izgubile život, dok je njih preko sto pedeset povređeno, bili iz redova oromske etničke grupe.

Ovaj rast napetosti poklopio se sa dubokom finansijskm krizom. Iako su direktne strane investicije (DSI) skočile sa 1 na 4 milijarde dolara između 2012. i 2018, u istom periodu zabeležen je i ogroman rast deficita platnog bilansa – sa 3 na 14 milijardi dolara. Razlog za to je neodmerena i skupa „ideologija razvoja“ ilustrovana megalomanskim projektima, poput brana na Plavom Nilu. Neprekidne investicije su, takođe, forsiranjem uvoza, povećale deficit platnog bilansa. Režim DRFEN-a se lagano topio; u trenutku kada je Abij došao na vlast, njegov opstanak je visio o koncu.

Pored reformi u državi, novi premijer se bacio u diplomatsku ofanzivu oko dve najzapaljivije teme u regionu: korišćenja vode iz Nila i mira sa Eritrejom, čija je nezavisnost, proglašena 1993. i potvrđena tokom rata 1998-2000, učvrstila izolaciju te zemlje. Desetog juna Abij je obećao predsedniku Abdelu Fatahu al-Sisiju da neće premašiti svoju kvotu vode iz reke koja predstavlja žilu kucavicu Egipta. Tim potezom, Adis Abeba, donedavno bliska Kataru, prešla je na stranu saudijsko-emiratskog kampa u kom Kairo igra centralnu ulogu. Pet dana (...)

Obim celog teksta : 1 914 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Žerar Prunije

je nezavisni konsultant, član Atlantskog saveta.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst