Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

IDEOLOGIJA KOJA SE KOMPROMITOVALA NA VLASTI

Neuspeh islamističke utopije

Pokreti koji su za cilj imali da se islam koristi kao glavni i jedini izvor pravnih okvira države nisu uspeli da se dugoročno održe na vlasti. U borbi protiv autoritarnih režima koji i sami žele da iskoriste religiozne sentimente, oni su izgubili nekadašnji ugled zbog toga što su pristali na političke igre i propustili priliku da definišu ekonomsku politiku koja bi mogla da odgovori na društvene izazove

Do pada Osmanskog carstva (1299-1924), koje je predstavljalo poslednji značajni islamski kalifat. muslimani i muslimanke su svoj identitet gradili na dualnosti religije i politike iskazanoj kroz umu. Ovaj termin označava zajednicu vernika i obuhvata čitav islamski svet. Radi se o bezvremenom jedinstvu koje spaja muslimansku prošlost i budućnost, bez prostornih granica i okvira, jer obihvata čitav poznati univerzum. To nije ni vlada niti teokratija, već zajednica vere.

Ovakav pogled na svet radikalno se promenio s rastom uticaja zapadnih hegemonih ambicija i propadanjem Osmanskog carstva koja je okončano ukidanjem kalifata od strane turske Velike skupštine 1924. godine. U međuvremenu, zapadni oblici razmišljanja su, uz pomoć imperijalizma i rata, duboko prodrli u muslimanski svet, naročito u države Bliskog istoka. Sve slabije Osmanlije počele su da uvoze evropske vojne modele, dok su teritorije kolonija postajale delovi zapadnih ekonomskih lanaca proizvodnje. Čak su i evropske pravosudne tradicije – zasnovane na propisanim pravilima i sistematičnim pravnim okvirima – pridodane islamskom šerijatu, koji je predviđao značajne mogućnosti prilagođavanja, prilikom postavljanja ustavnih temelja novih nacionalnih država. U ovom novom dobu, uma i postojanje izvesne religijske i političke fluidnosti ustupili su mesto kodifikovanim institucijama i jasno razgraničenim teritorijama.

Tačka okupljanja

Reagujući na propadanje islamskog sveta (inhitat) i na stalne pritiske Zapada, muslimanski mislioci s kraja XIX veka upustili su se u reinterpretaciju svoje vere i kuranskih spisa kako bi ponudili novi religijski model. Džamal al-Din al-Afgani i Muhamed Abdu, na primer, pokušali su da sprovedu egzegezu islama zagovarajući potrebu za prilagođavanjem muslimanskog života dominantnim normama ekonomske i političke modernosti. Ovi reformatorski teolozi nikada se nisu nazivali „salafistima“ (konzervativni reformatorski pokret unutar sunitskog islama, nastao u drugoj polovini XIX veka, prim. prev.), što je etiketa koju im zapadni istraživači često nepravilno pripisuju. Za njih, cilj je bio omogućiti reformu religije putem promena u doktrini koje bi se sprovele povratkom na izvore zapostavljene usled širenja novijih spisa.

U pokušaju da „spasu“ islam, ovi reformatori, koji su bili deo političkog, kulturnog i religijskog pokreta Nahda („uzlet“, „renesansa“), nehotice su ga decentralizovali. Kanonske istine ove religije, i, štaviše, sama uma, više nisu bile nezaobilazne referentne tačke. Islam se imao ocenjivati samo na osnovu svoje sposobnosti da reprodukuje zapadna postignuća. Zahtev da se muslimanska veroispovest prilagodi evropskom referentnom sistemu pratio je nastanak novih državnih tvorevina širom postosmanskog Bliskog istoka. Republikanski i monarhistički režimi koji su u tom periodu nastali nisu predstavljali proboj islamskog vođstva, već kopije zapadnog militarističkog despotizma – u njegovoj devetnaestovekovnoj varijanti.

Decentralizacija islama u odnosu na njegovo prvobitno ustrojstvo imala je dubokih posledica. Početkom XX veka, muslimanska veroispovest je postala tačka okupljanja za protivnike zapadnog uticaja koji su odbacivali reformske poduhvate i prilagođavanje modernosti. Ova politizacija islama pretvorila je tu religiju u oružje antiimperijalitističke borbe. Ona je takođe navela novu generaciju političkih boraca na ubeđenje da islam ne kaska za Zapadom, već da nudi alternativni model koji može da oslobodi muslimanski živalj njegove navodne zaostalosti i postane njegov štit u odbrani od uticaja zapadne kulture. Prema njima, to je bio samo još jedan razlog za izučavanje svetih spisa.

Ovakav razvoj događaja izrodio je islamizam, ideologiju u kojoj se religija i politika mešaju u daleko većoj meri nego što je to slučaj u klasičnom islamskom kanonu na kom se on navodno zasniva. Islamistički pokreti, pre svega oličeni u egipatskom Muslimanskom bratstvu, zamenili su fluidni odnos religiji i politike koji je postojao u ranom islamu za rigidni ideal. Prema njihovom programu, na vernicima više nije bilo da odluče kojoj islamskoj struji žele da pripadaju; odbacujući introspektivne i filozofske tradicije izvornog islama, za njih je bila dovoljna sposobnost razlikovanja muslimana od nevernika. Termini kao što su džihad („svesni napor“, „pravedni rat“) i takfir („ekskomunikacija“), koncepti uzidani u islamsko pravosuđe, iščupani su iz konteksta i rekoncipirani kako bi opravdali otpor i borbu u binarnom svetu čija je glavna karakteristika sukob između islama i Zapada. Islamisti su prestali da posmatraju svoju religiju kao vanvremenski i prostorno neograničeni entitet koji predstavlja jedinstvo božanskog suvereniteta i njegove čovečanske tvorevine. Namesto toga, njihov nedvosmisleni cilj postalo je osvajanje državne moći.

Pad arapskog nacionalizma sa mesta dominantne ideologije u najvećem delu islamskog sveta omogućio je snažan proboj islamizma tokom druge polovine XX veka. S porazom arapske strane u ratu protiv Izraela 1967. unitaristički i nacionalistički ideali pretrpeli su snažan udarac, dok ih je iranska revolucija iz 1979. godine izbacila iz prve lige uticajnih političkih doktrina: pad šaha pokazao je da borci vođeni verskim ubeđenjima mogu da sruše moćne autoritarne režime koji su uživali podršku najveće sile zapadnog sveta.

Katastrofalno egipatsko iskustvo

Današnji islamizam nije uspeo da ispuni svoja utopistička obećanja. Njegovi pokreti u arapskom svetu – sa izuzetkom nekolicine država, poput Tunisa – neutralizovani su ili se nalaze pred propašću. Građanski rat u Alžiru 1990-tih godina bio je uvod u buduća razočaranja, poput onih koja su usledila nakon „arapskog proleća“ 2011. godine. Muslimansko bratstvo je na katastrofalan način vladalo Egiptom, pre nego što ga je vojska zbacila u državnom udaru, jula 2013. godine. Od tada se njegovi članovi nalaze pod neprestanom represijom. U Iraku, Siriji i Jemenu, islamističke snage igrale su sporednu ulogu u borbi za demokratiju i izbledele su u kontekstu borbe protiv nasilnog ekstremizma. U Maroku, Jordanu i Kuvajtu, legalne islamističke partije jesu zabeležile određene izborne uspehe koji su ih uveli u tamošnje parlamente, ali ih je to politički uštrojilo, i one se danas nalaze u senci moćnih dinastija koje još uvek imaju apsolutnu moć.

Propast islamističkog modela manifestovala se na tri načina. Prvo, njegovi pokreti nisu uspeli da ponude značajna društvena i ekonomska rešenja koja bi išla dalje od pukih slogana. Tvrditi da je „islam rešenje, a Kuran Ustav“ je slaba zamena za inovativne predloge javnih politika koje bi rešile probleme sa kojima autoritarni režimi nisu uspeli da se izbore: sve veće siromaštvo, masovnu nezaposlenost, propadanje obrazovnih sistema, endemsku korupciju. Ilustrativna je činjenica da Stranka pravde i razvoja (Parti de la justice et du développement – PJD) u Maroku sprovodi ekonomsku strategiju koju su osmislili tehnokrati pod pritiskom međunarodnih finansijskih institucija; isto je radilo i Muslimansko bratstvo dok se nalazilo na vlasti u Egiptu. Ovo pokazuje da islamistička doktrina nema sopstvenu teoriju proizvodnje i, samim time, nikakvu ideju o tome koju ulogu država mora da igra u restrukturiranju ekonomije.

Drugo, islamističke partije, sa izuzetkom tuniskih, nisu uspele da vode demokratsku i (...)

Obim celog teksta : 3 506 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Hišam Alavi

je istraživač saradnik na univerzitetu Harvard (SAD), autor Journal d’un prince banni. Demain, le Maroc, Grasset, Pariz, 2014. Ovaj tekst je nastao na osnovu njegovog govora održanog na Kalifornijskom univerzitetu u Berkliju, 10. oktobra ove godine.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst