Posle trinaest meseci pregovaranja, jedna revidirana verzija Severnoameričkog sporazuma o slobodnoj trgovini (Alena) objavljena je 30, decembra prošle godine. Njome nije niko bio iznenađen: vlade Donalda Trampa, Kanađanina Džastina Trudoa i Meksikanca Enrikea Penja Nijeta nisu prekinule sa tržišnim modelom koji je pobedio od početka 1990-tih i koji favorizuje preduzeća na štetu stanovništva. Novi tekst međutim sadrži nekoliko glavnih pomaka koji bi, pod pretpostavkom da ih Kongres ratifikuje 2019, mogli staviti tačku na neke ozbiljne i trajne štetne posledice koje je stari ugovor nanosio milionima severnoameričkih građana. To bi, za one koji se na strani sindikalaca i ekologa, bore protiv slobodne trgovine već četvrt veka, bila već jedna velika pobeda, čije bi se posledice proširile mnogo dalje s one strane potkontinenta.
Potpisan 1992, sporazum Alena je uveo jedan cinični proces: korišćenje trgovinskih pregovora da bi se dala nova prava i povećala moć investitorima, da bi se favorizovali izvesni sektori u monopolskoj situaciji, da bi se vratilo na zdravstvene standarde i na mere zaštite potrošača i životne sredine, itd. ‒ ukratko, intervenisanje u oblastima koje imaju malo veze sa trgovinom, prodajući sve pred javnošću pod etiketom „sporazum o slobodnoj trgoviniˮ.
Ovaj model, koji je mnogo puta imitiran, širio se pod različitim nazivima po svim kontinentima (sporazum o ekonomskom partnerstvu, sporazum o partnerstvu za trgovinu i investiranje...). Njegovo dovođenje u pitanje od strane Sjedinjenih država šalje signal ostatku sveta. Ono takođe odražava evoluciju američkih političkih partija po pitanju slobodne trgovine. Dugo vremena su najžešće kritike dolazile sa levice, koja je stajala na prvoj liniji borbe protiv originalnog sporazuma Alena 1994, ili od „bitke za Sijetlˮ protiv Svetske trgovinske organizacije (OMC) 1999-te. Od sada, udarce nanosi republikanski blok. On je taj koji je sahranio Trans-pacifički sporazum o partnerstvu (TPP), kojeg je tako snažno branio Barak Obama. I koji je ponovo pokrenuo Alenu.
Jedan izum Ronalda Regana
Za dolazak na predsedničku poziciju Tramp je široko iskoristio bes narodnih klasa protiv socijalnog dampinga, preseljenja, deindustrijalizacije. Kao dugogodišnji protivnik sporazuma Alena, on je uvek stavljao naglasak na nacionalističko čitanje ovog sporazuma, veoma udaljeno od naprednih kritika Benija Sandersa za vreme preliminarnih izbora demokrata 2016. Po Trampu Alena, „najgori sporazum koji je ikada potpisanˮ od strane Amerikanaca ‒ izraz koji on upotrebljava bez razlike za sve sporazume koje želi da dovede u pitanje... ‒, koristio bi samo Meksikancima, željnim da iskoriste slabost Sjedinjenih država. Slušajući ga, čovek bi poverovao da je taj sporazum zamišljen u Meksiku da bi naneo štetu američkim radnicima.To je očigledno pogrešno. Alena je izum predsednika Ronalda Regana, koji će dobiti svoju prvu verziju 1988. sa Sporazumom o slobodnoj razmeni Sjedinjene države-Kanada (ALE). Meksiko je ušao u igru zahvaljujući republikanskom predsedniku Džordžu H. V. Bušu, potpisniku teksta iz 1992. A demokrata Viljem Klinton nije uložio napor da Kongres prihvati ovaj sporazum. Suprotno tvrđenjima Donalda Trampa, koja pokušavaju da suprotstave radnike sa severa njihovim meksičkim drugovima, Alena je dakle jedan sporazum Made in America, osmišljen kao ratna mašina protiv zaposlenih u obe zemlje.
Novo ime ‒ Sporazum Sjedinjenih država-Meksika-Kanade (AEUMC, na engleskom USMCA) ‒ ne menja jednu bitnu činjenicu: taj sporazum se uvek potpisuje u okviru koji obuhvata 164 članice Svetske trgovinske organizacije (OMC), od kojih su tri zemlje potpisnice. Ipak, u nekim važnim tačkama on se razlikuje od svojih prošlih avatara. Tako da bi on mogao da posluži kao tačka oslonca za preusmeravanje trgovinske politike na svetski nivo.
Pre svega, i to je važno dostignuće, navešćemo mehanizam za rešavanje sporova između investitora i Država (RDIE), koji omogućava preduzećima da tuže pred arbitrarnim sudom one vlade čije bi odluke mogle da im uskrate profite. smatrajući svoje polje primene značajno smanjenim. On je nestao u odnosima između Sjedinjenih država i Kanade. Otava i aktivisti ekolozi mogu da se tome raduju: već dvadeset pet godina, sa jednim izuzetkom, sve kompenzacije naplaćene od preduzeća u aferama vezanim za životnu sredinu sledile su nakon žalbi američkih kompanija protiv kanadskih javnih politika.
Što se tiče Meksika, mehanizam RDIE otvara mesto za nov pristup. Glavni principi koje su vlade pozvane da garantuju ‒ jednak tretman stranih i nacionalnih kompanija, sigurnost ulaganja, sloboda za kompanije da prenesu svoj kapital ‒ nestala je baš kao i pominjanje prava na ulaganje. Dok je rešavanje sporova prema Aleni dozvoljavalo investitorima da zaobilaze domaće sudove tražeći arbitražu, novo rešenje zahteva da investitori i Države pokušaju najpre da reše svoje parnice pred sudovima i administrativnim subjektima zainteresovanih zemalja. Tek nakon što se iscrpu svi (…)