Ima jedna zemlja u kojoj su se, za razliku od Brazila, na udaru pravde našla bivša konzervativna predsednica, koja je osuđena za proneveru i poslata u zatvor. Zemlja u kojoj desnica, ekstremna desnica i protestantski fundamentalisti osećaju da ih je Donald Tramp izdao. U kojoj predsednik Sjedinjenih Država umesto da dovodi u pitanje sporazum o nuklearnom razoružanju, kao u slučaju Irana, ili sporazum o raketama srednjeg dometa, kao u slučaju Rusije, kao da ima želju da reši sukob koji nijedan od njegovih prethodnika nije uspeo da razmrsi. Uključujući i onog poslednjeg, uprkos Nobelovoj nagradi za mir.
Poprište zbivanja je, naravno, Daleki istok, a stvar je nesumnjivo isuviše komplikovana da bi se mogla smestiti u veliki manihejski narativ koji tvori i krivi našu sliku sveta. Pa ipak, usred posve sumorne globalne situacije, poletan i optimističan govor južnokorejskog predsednika, Muna Žae Ina, zaslužuje pažnju. On je 26. septembra, pred Generalnom skupštinom Ujedinjenih nacija, uskliknuo: „Na Korejskom poluostrvu dogodilo se čudo!“ Čudo? Dobro, u najmanju ruku potpuni preokret. Setimo se kako su pre samo godinu dana Tramp i severnokorejski predsednik razmenjivali besne tvitove – „ognjem i besom“, nuklearno „veliko dugme“ itd. Niki Hejli, ambasadorka SAD pri Ujedinjenim nacijama, priznala je da je drugog septembra 2017. godine, u nameri da pritisne Peking da utiče na svog suseda i saveznika, pred kineskim kolegom zapretila američkom invazijom Severne Koreje. Tramp danas pozdravlja „hrabrost“ predsednika Kima Džong Una, svog „prijatelja“. Tokom jednog sastanka republikanaca izjavio je čak i da prema njegmu oseća „ljubav“.
Koreancima, i severnim i južnim, ovo poravnanje zvezda pogoduje za dalju ofanzivu: južnokorejska desnica je u stanju raspada; režim u Pjongjangu kao da je konačno odlučio da na prvo mesto stavi ekonomski razvoj zemlje. Budući da demokrate i američki mediji žestoko kritikuju ono što vide kao bezglavo zbližavanje sa Severnom Korejom, Bela kuća (…)
