Jedna od osnovnih lekcija koju je Marks naučio iz propalih evropskih revolucija 1848. bila je da istorijski proces ne može da se ubrza. U našem post-tranzicijskom, i dalje nedefinisanom vremenu i prostoru, ovaj kratki istorijski proces od raspada Jugoslavije naovamo pojavljuje se pre kao cikličan. U tom smislu, ako želimo nešto da radimo kao levica, onda moramo nasilno prekinuti trend kružnog toka istorije. U našem slučaju dakle, ubrzavanje ili usporavanje ne funkcionišu – radikalni prekid je ono za čim tragamo. Trenutno nam ništa ne ide na ruku. Društvo nam je dezintegrisano a nama je potrebno uvezati pre svega društvene aktere i podstaći razvoj i uvezivanje novih. Zbilja nam je dezavuisana, nema argumentovane rasprave u javnom prostoru, a mi smo verovatno najjači u argumentovanoj raspravi. Promenio se karakter i funkcija pojedinca kao subjekta, a nama treba mnogo samosvesniji, kritičniji subjekt koji uspeva da se otrgne iz deluzivnog ogrtača konzumerističkog društva. Kolektivni subjekt ne postoji po sebi i jako ga je teško podići iz pepela i ponovo izmisliti. Uslovi tipični za tranziciono vreme kad „staro umire a novo ne može da se rodi“ odavno su iza nas. U Srbiji se posle dosta tumbanja i trvenja na političkoj sceni ponovo rodio autoritarni lider i uspostavio apsolutnu vladavinu. Nevolja kod autoritarnih režima je što simplifikuju političku sliku, stvarajući polove koji ostavljaju vrlo malo ili nimalo mesta za treću opciju. Tu vidimo kako se krug obrnuo od početka tranzicije (Milošević) preko tranzicije sa „demokratskim likom“ (posle 2000) i najzad, završetka tranzije i početka post-tranzicije kroz novu autoritarnu eru (Vučić). Ove dve autoritarne ere, jedna iz devedesetih i druga koja još uvek traje, imaju jednu vrlo važnu zajedničku karakteristiku. Naime, obe su kursor političke arene pomerile udesno, time što su obe vladavine bile desne – a ujedno imale i desnu (ili još desniju) opoziciju. Tako se fenomen polarizacije političke scene na „za“ i „protiv“ autoritarnog vođe još mogla čitati i kao izbor između desnog i desnog/desnijeg. Baš kao što je Milošević napdan sdesna (Drašković, Šešelj, Koštunica, i Đinđić – svako na svoj način) tako je i Vučić danas čak i od onih aktera koji inače normalno ne bi bili desniji od njega napravio „većim katolicima od pape“ – ili u ovom slučaju većim desničarima od njega samog. Vidimo da se, primera radi kritika njegove kosovske politike ili pitanje migranata/izbeglica, sve više bazira na istom talasu na kom rastu desne snage u čitavoj Evropi. Zašto je ovo bitno za promišljanje i delovanje na levici? Zato što je decenija prvobitne akumulacije kapitala u Srbiji prošla pod Miloševićem bez da je levica uspela da se konsoliduje. Ta je era nekako prošla u potpunoj dominaciji snaga koje su dale prvi (i neophodan) zamah tranziciji kroz pljačku, ratno profiterstvo i dezintegraciju društva kao potencijalnog korektiva započetog post-socijalitičkog projekta. Niko nije uspeo pobediti diskurs koji je Miloševićeva desna opozicija nametnula – a to je onaj o njemu kao otelotvorenju prošlog socijalističkog sistema. Time je dopuštena potpuna diskreditacija levice u Srbiji. Završni udarac, dok je razočarenje u tranziciju raslo, zadala je ponovo jedna desna i autoritarna vlast. Epoha u kojoj trenutno živimo ima za cilj da održi putanju post-socijalističkog (začaranog) kruga i spreči trzavice, a njoj se opet, baš kao i u Miloševićevo vreme, suprotstavlja desna opozicija. Čak je i Šešeljeva uloga „omiljenog opozicionara“ ostala nepromenjena. Nešto smo ipak, naučili.
Brojna su pitanja sa kojima se suočava današnja društvena levica u Srbiji (pošto političke nema). Treba li ući u političku sferu, kako, na šta treba paziti, šta treba izbeći ako se može – i dalje, kako preseći centrifugalne sile post-socijalizma, kako ne ponoviti greške iz prošlosti i kako se pomiriti sa tim da nas to neće spasiti od novih grešaka. Lenjinovski, pitanje koje postavljam je - šta da se radi?
1. Treba li ući u politiku i u kojoj formi?
U prethodnih nekoliko godina aktivistička scena u Srbiji je uznapredovala. U terminima ishoda borbe na društvenom polju (agitacije, mobilizacije, organizacije) Beograd je uspeo da se smesti na mapu zemalja u regionu u kojima su stvari počele da se miču izvan „začaranog kruga“. Protesti koje je organizovala Inicijativa „Ne da(vi)mo Beograd“ u značajnoj meri su doprinli ukrupnjavanju aktivističke scene. Angažovanje brojnih pojedinaca i grupa u kampanji za lokalne izbore u Beogradu je ovo ukrupnjavanje (ili međusobnu solidarnost i podršku društvenih aktera) još i više potvrdilo. Umeđuvremenu nastale su još neke združene inicijative, poput one koja se bori za „krov nad glavom“. U ostatku Srbije aktuelno je još nekoliko društvenih borbi, poput one „za reke“. Sve ove bitke na terenu društvenog (dakle izvan institucija) jasnije su obznanlile postojanje jednog velikog zida koji deli društvo od politike. Taj zid dakako onemogućava društvene aktere da bilo (…)
