Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

VELIKU BRITANIJU ODBROJAVA

Bregzit ogolio podele britanskih konzervativaca

Bregzit, koji je pogodio međunarodnu političku scenu kao grom iz vedra neba, delom se može objasniti kao rezultat unutrašnjih trvenja u Konzervativnoj partiji, motiva bivšeg premijera Dejvida Kamerona da organizuje referendum, te pregovaračkih strategija njegove naslednice, Tereze Mej. Torijevci, koji vole da se predstavljaju kao „prirodna vladajuća partija“, suočavaju se sa sve većim raskolom

Mesto vođe Konzervativne partije dugo je bilo najpriželjkivaniji položaj u britanskom političkom životu. Osnovana 1830. godine, ova partija je gotovo dve trećine XX stoleća imala većinu u parlamentu. Biti na njenom čelu stoga je bilo najbrži put do Dauning ulice broj 10 (adresa kabineta Premijera Velike Britanije, prim. prev.), sedišta izvršne vlasti u ovoj ustavnoj monarhiji u kojoj kraljica ima čisto simboličnu ulogu.

„Lidera“ koji se nalazi na vrhu piramidalne strukture, dugo je na tajnovit način birala partijska elita. Početkom 1960-tih, procedura je donekle promenjena. Od 1965. godine, nominacija podrazumeva glasanje u poslaničke grupe konzervativaca. Hiljadu devetsto devedeset i osme, proces je otvoren i za članstvo, koje treba da presudi u trci konačna dva kandidata koja su odabrali parlamentarci. Ova postepena demokratizacija dovela je do sociološke evolucije. Edvard Hit, izabran 1965. godine, bio je radničkog porekla – ništa slično se nikad ranije nije desilo. Nešto kasnije nasledio ga je Džon Mejdžor (1990-1997), takođe rodom iz skromne porodice.

Nakon dugog lutanja za vreme mandata vlada Novih laburista pod Tonijem Blerom, s početkom 1997. godine, izbor Dejvida Kamerona na čelo partije u decembru 2005, označio je dvostruku promenu. On je tad imao tek 39 godina i uživao je podršku članstva koje je želelo vođu modernijeg imidža, iako parlamentarna grupa nije jednoglasno stala iza njega. Povezan sa aristokratskom elitom i obrazovan u ultraekskluzivnom sistemu public schools (koje su, zapravo, privatne i basnoslovno skupe), a potom na „Oksbridžu“ (izraz kojim se označavaju univerziteti u Oksfordu i Kejmbridžu), Kameron je ubrzo postao heroj manjinske frakcije: to su bili mods, zagovornici ekonomskog i kulturnog liberalizma, pristaše jednakosti polova i podele kućnih poslova, zaštite životne sredine, dekriminalizacije lakih droga i istopolnih brakova; nasuprot njima, stajali su rockers koji su držali do tradicionalističkih i autoritarnih vrednosti partije. Kameron je samopouzdano tvrdio da može da sintetiše ove dve pozicije od čega je zavisio povratak partije na vlast, namera u kojoj su mu brojni pojedinci tercirali, između ostalog i izvesna Tereza Mej. Ona je na kongresu 2002. godine napala imidž nasty party („gadne partije“) koji su konzervativci stekli u očima glasačkog tela.

„Trčanje po pšeničnim poljima“

Ova žena koja je, dok je bila u opoziciji, izjavila: „U vladi u senci ima više muškaraca koji se zovu Dejvid nego što ima žena “, pratila je Kamerona u usponu kroz partiju. Istakla se tokom reforme procesa izbora kandidata za mesta poslanika i zagovarala je veću uključenost žena i manjina, što je čak išlo dotle da se u javnosti pojavljivala u majici na kojoj je pisalo „Ovako izgleda feministkinja“. Ipak, ona je prilagodila svoje prioritete nakon što je postala ministarka unutrašnjih poslova u vladama Dejvida Kamerona (2010-2016). Nova generacija torijevskih poslanika pokazala je nova lica: to su bili advokati i direktori privatnih kompanija u čijim redovima je procenat žena i predstavnika etničkih manjina, kao i ljudi obrazovanih u javnim školama porastao. Kao i Sadžid Džajvid, trenutni ministar unutrašnjih poslova pakistanskog porekla i partijska zvezda u usponu, većina konzervativaca imigrantskog porekla su razočarani tačerovci. Oni podržavaju izlazak iz Evropske unije (Bregzit), tvrdeći da postoji nejednak tretman imigranata iz Evropske unije i „istorijskih“ imigranata iz država Komonvelta.

Referendum o Bregzitu, održan 23. juna 2016. godine, poremetio je unutrašnja pravila o izboru partijskog vođe. Ostavka Dejvida Kamerona (koji je zagovarao ostanak u Evropskoj uniji) označio je početak kvazišekspirovske kampanje u kojoj su učestvovali njegovi potencijalni naslednici – Boris Džonson, Majkl Gouv kao i Andrea Lidsom, česta gošća televizijskih debata. Svo troje su se istakli kao aktivne pristalice Bregzita. Nazvali su se Brexiteers, što je ime osmišljeno da podseća na bukanire (bucaneers – „legalizovani“ pirati u službi engleske krune iz XVII i XVIII veka koji su delovali uglavnom u području Karipskog mora, prim. prev.) i musketare (musketeers), zaštitnike romantizovane i idealizovane slike Britanije.

Paradoksalno, njihova radikalnost je doprinela izboru Tereze Mej, umerene kandidatkinje kompromisa. Ipak, nestabilnost njenog položaja uskoro je postala očigledna. Ona nije izabrana na osnovu procedure ustanovljene 1998. godine: kao jedinoj kandidatkinji o čijem mandatu su se poslanici izjasnili, potvrda baze partije joj nije bila neophodna, što je dodatno narušilo njen legitimitet. Karakterne osobine ove svešteničke ćerke, posvećene anglikanke koja u slobodno vreme voli da kuva i igra kriket, su intrigantne. Mediji su je razapeli zbog neodlučnosti („Theresa Maybe or Maybe Not“, „Tereza može-biti-a-i-ne-mora“) i manjka empatije: kao premijerka ona je odbila da se sretne sa žrtvama požara u Grenfel tornju, 14. juna 2017. godine, kao i da pokazaže najmanji znak saosećanja sa slabo plaćenim radnicima i radnicama. Na primer, jednoj medicinskoj sestri koja joj se požalila da ne uspeva da spoji kraj s krajem odgovorila je da „Novac ne raste na grani!“ U zemlji u kojoj smisao za humor ima status državnog blaga, njen manjak dovitljivosti tokom kongresa partije 2017. godine nije mogao da prođe neprimećeno: Tereza Mej se potpuno izgubila u trenutku kada joj je jedan komičar uručio formular o otkazu dok je držala izlaganje. Takođe, na pitanje novinarke šta je bila najnestašnija stvar koju je uradila u životu, odgovorila je: „Trčanje po pšeničnim poljima.“ Njen duhovitiji rival Džonson uvećava podršku onih koji joj se rugaju.

Više od humora, njoj nedostaje jasna politička vizija. U aprilu 2017. godine, Mej je raspisala prevremene izbore (održani dva meseca kasnije), na kojima je verovala da će učvrstiti poziciju svoje partije u parlamentu. Međutim, za razliku od svog laburističkog protivnika, Džeremija Korbina, ona se nije naročito angažovala u kampanji. Odbijajući da krene na turneju po zemlji gde bi se susretala sa potencijalnim glasačima i da učestvuje u televizijskim debatama – u jednoj je u njeno ime učestvovala ministarka unutrašnjih poslova Amber Rad, čiji otac je preminuo nedugo pre snimanja – liderka konzervativaca ostavila je loš utisak. Pod uticajem dvojice australijanskih menadžera kampanje, Marka Tekstora i Lintona Krozbija, koji su smatrali da bi kampanju trebalo fokusirati na lik premijerke Mej, Konzervativna partija je pred izbore izašla sa sloganom „Snažna i stabilna vlada“. Isforsiran preko svake mere, on je loše uticao na rezultate lokalnih kandidata. Kapetanica konzervativne lađe, Tereza Mej, počela je da kupi kritike i zbog svoje distanciranosti i nedostatka spontanosti: često su je nazivali Maybot, „Mej-robot“.

Izbori su bili fijasko. Akademici Tim Bejl i Pol Veb objasnili su da je strategija ciljanja glasača išla protiv zdravog razuma: aktivisti partije su na osnovu velikih skupova podataka (umesto na osnovu lokalnih istraživanja javnog mnjenja) slati u domaćinstva čvrstih antikonzervativnih stavova, a propovedi osmišljene kako bi privukle neodlučne glasače bile su osuđene na propast. Izbori su takođe oslabili premijerkinu poziciju u parlamentu: Konzervativna partija je izgubila apsolutnu većinu i morala je da stupi u kontroverzni savez sa malom unionističkom partijom iz Severne Irske (Democratic Unionist Party – DUP). DUP je ultrakonzervativan po pitanjima moralnosti i zastupa snažnu odanost Severne Irske kruni. Ovaj potez je komplikovao rešavanje statusa Severne Irske i granice sa Republikom Irskom u kontekstu Bregzita.

Opsesija imigracijom

Jedna od glavnih poteškoća sa kojima se Tereza Mej suočava ostaje ideološka heterogenost njene partije koja je oduvek bila jedna od njenih glavnih karakteristika. Za Konzervativce, (...)

Obim celog teksta : 3 675 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Anjes Aleksandr-Kolije

je profesorka britanske civilizacije na univerzitetu Burgonj-Franš-Komte, trenutno istraživačica u Francuskoj kući na Oksfordu. Koautorka, uz Emanuel Avril knjige Les Partis politiques en Grande-Bretagne, Armand Colin, Pariz, 2013.
PREVOD: Pavle Ilić

Podeli ovaj tekst