Već dva stoleća slika Terora opseda rasprave o Francuskoj revoluciji. I dan danas, eseji, televizijski filmovi i video igre obrađuju 1790-te godine tako što opsesivno ponavljaju nekoliko motiva: revolucionarnu braća koja se međusobno tamane, giljotinu koja radi bey prestanka...
Američki istoričar Timoti Teket nije se zadovoljio ovim simplifikacijama. Kako bi razumeo rast represije u periodu 1793-1794, odlučio je da ispriča priču čitave Revolucije od 1789. Njegova knjiga, suptilna, koherentna i inspirisana različitim istoriografskim tradicijama, pokazuje kako je najintenzivnija faza revolucionarnog nasilja u manjoj meri predstavljala nekakav „sistematični Teror“, a pre zajedničko delovanje heterogenih faktora. U njih se mogu ubrojiti vojne pretnje na granicama i ustanci u unutrašnjosti (ustanak u Vandeji, „federalističke“ bune u više gradova...); sve veći broj loše koordinisanih, često rivalski nastrojenih paralelnih struktura moći; snažan pritisak sankilota i potreba Konventa da im obezbedi posao kako bi ga bolje kanalisala. Taket nije stao na ponavljanju i prepakivanju već poznatih elemenata. Uronivši u tekstove iz ove epohe i koristeći prepiske i lična pisma tadašnjih aktera – kao što je činio i za svoje remek-delo o poslanicima 1789. godine – on je obelodanio evoluciju stavova, generalizaciju otpora, „metastazu straha i sumnje“ (pri čemu se svakako radilo o psihotičnoj dinamici, koja je ipak zaoštrena stvarnim prevarama, izdajama, zaverama i udarcima) i bujanje „paranoičnog političkog stila“ koji nije dolazio niti od jednog konkretnog čoveka ili grupe, već je postao opšte pravilo u periodu akutne krize.
Fokusirajući se isključivo na Teror, Žan-Klemon Marten nudi još jasniju sliku. U dva dela koja se međusobno nadovezuju. on je dekonstruisao nekoliko uvreženih ideja, podsećajući na prvom mestu na to da Konvent nikad nije „stavio Teror na dnevni red“, a da Teror nikad nije zadobio oblik koherentnog pravnog sistema; da zakon o osumnjičenima, niti onaj koji (…)
