Pretplata Donacije
sr | fr | en | +
Accéder au menu

MADUROVA VLADA IZ UGLA BIVŠEG ČAVESOVOG MINISTRA

Izaći iz ćorsokaka u Venecueli

Nekadašnji svetionik u neoliberalnom mraku tokom 2000-ih, Venecuela prolazi kroz ozbiljnu krizu. Više od dva miliona ljudi, od ukupne populacije od 31 milion, napustilo je zemlju. Isprva unutrašnje, tenzije su nakon američkih sankcija dobile međunarodnu dimenziju, što otežava nalaženje rešenja za probleme ove zemlje

Period tokom kojeg je Ugo Čavez upravljao sudbinom Venecuele (1999-2013) je obeležen neospornim uspesima, posebno u pogledu smanjenja siromaštva. Čavizam je postigao više od respektabilnih rezultata i u područjima u kojima se to najmanje očekivalo, kao u pogledu ekonomskog rasta: bruto domaći proizvod (BDP) se, primera radi, uvećao za pet puta između 1999. i 2014. To nesumnjivo objašnjava brojne izborne uspehe i dugovečnost njegove političke hegemonije. Proces je omogućio rekonstrukciju sklerotičnih institucija kroz otvoreni i participativni proces konstitucije, sistematski se oslanjajući na glasove naroda – do te mere da je bivši brazilski predsednik Luis Inasio Lula da Silva rekao da su u Venecueli „stalno izbori, a kada ih nema Čavez ih izmisli“. Bolivarska revolucija na regionalnom planu je doprinela omogućavanju „crvenog talasa“ koji je zapljusnuo region prve decenije stoleća. dovodeći na vlast izbornim putem progresivne snage, često i po prvi put u istoriji država koje su odlučile da okončaju status „dvorišta“ Sjedinjenih Američkih Država.

Sa Čavezovom smrću (marta 2013. u 58. godini) i političkom tranzicijom koja je na prevremenim predsedničkim izborima od 14. aprila 2013. dovela na vlast imenovanog naslednika Nikolasa Madura, otpočelo je, međutim, novo razdoblje. I zamaglili su se orijentiri.

Mašina za dolare

Venecuela od 2014. prolazi kroz najtežu ekonomsku krizu u svojoj istoriji, koja nije stvorila samo socijalne nevolje, već je doprinela i produbljivanju političke polarizacije koja obeležava zemlju dve decenije. Tačka raskida između vlasti i opozicije narušava funkcioniranje institucija od 1999.

Iznimni karakter ove krize odražavaju njena dugotrajnost i ozbiljnost. Venecuela 2018. beleži petu godinu uzastopne ekonomske recesije, sa smanjenim BDP-om koji bi mogao dostići 18% (nakon pada između 11% i 17% tokom 2017). Kako venecuelanska država od 2015. ne objavljuje makroekonomske indikatore, neki sugerišu da međunarodne institucije – poput Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) ili velikih privatnih finansijskih institucija – ocrnjuju sliku zbog ideoloških predrasuda. Vladine brojke ipak potvrđuju pad BDP-a, za 2016. je iznosio 16,5%. Između 2014. i 2017. bi kumulativna ekonomska kontrakcija mogla iznositi najmanje 30%. što je kolaps sličan Velikoj Depresiji u SAD 1929. godine.

Početni uzroci ekonomskog usporavanja od 2014. su neupitni. Juna te godine su međunarodne cene nafte, koja čini 95% vrednosti venecuelanskog izvoza, dostigle vrhunac pre sunovrata, padajući sa 100 na 50 dolara za šest meseci, a potom na 30 dolara januara 2016. Ali suprotno uvreženom mišljenju, isti uzroci ne proizvode mehanički iste posledice: sve zavisi od strategije koja se primenjuje. U kontekstu egzogenog šoka retkih mera prisile, ona koju je odabrala venecuelanska vlada zbunjuje. Tim više što je ekonomija pokazivala znakove fragilnosti i pre kolapsa cena sirove nafte.

Uprkos strukturalno visokom nivou inflacije (dvocifrenom u „normalnom“ periodu), vlada predsednika Madura je odlučila da održi politiku kontrole razmene koja je nametnula fiksni kurs za nacionalnu valutu bolivar spram američkog dolara. Malo je trebalo da se otvore apetiti onima koji su brzo shvatili da im mehanizam omogućava da kupuju sigurna sredstva (američku valutu) po znatno nižoj ceni od stvarne vrednosti. Podstičući beg kapitala, vladina devizna politika je pretvorila zemlju u ogromnu mašinu za dolare.

Prihodi od nafte su do 2014. ostali obilni. Ali vrednost često preopterećenog uvoza je nastavila da se uvećava, jer je podstakla akumulaciju koja je zajednička buržoaziji svih zemalja koje proizvode naftu: „akumuliranje putem rente“ koje se sastoji od 1) pretvaranja naftnih rezervi u dolare; 2) korišćenja dolara za jačanje nacionalne valute, samim time i kupovne moći stanovništva; 3) porast prodaje uvoznog sektora kojim rukovodi elita. A onda je cena nafte počela da se stropoštava...

Država je odlučila da finansira budžetski deficit (razlika između izdataka i prihoda) pribegavajući famoznom „štampanju novca“ i smanjujući uvoz ograničavanjem prodaje dolara na zvaničnom tržištu. Dvostruka odluka je obeležila početak nestašice i oslobodila je inflacijske tendencije, uskoro van svake kontrole: kako je rastuća novčana masa (broj novčanica u opticaju) bila dostupna za sve manju količinu roba i usluga, skok cena je bio neizbežan.

Kurs dolara, koje su uvoznici tražili kao sigurno utočište, potom je eksplodirao na crnom tržištu. Uskoro je vrednost „paralelnog“ dolara na ulici postala referenca za određivanje cena roba i usluga. Porast cena je ubrzo urušio plate i javni budžet, a država je pokušala održati kupovnu moć stavljajući sve više novčanica u opticaj. Novčana masa je između 2014. i 2017. skočila za 8 500%. Svi sastojci za ekonomiju koja ide ka hiperinflaciji su bili tu. Ne čudi što je indeks potrošačkih cena (zajednička mera inflacije) porastao sa 300% u 2016. na 2 000% u 2017. Za 2018. se procenjuje da je između 4 000% i 1 300 000%. U poslednjem slučaju, dobro koje je 1. januara 2018. kupljeno za 1 000 bolivara bi 31. decembra 2018. moglo koštati 13 000 000 bolivara.

Dodatna komplikacija: 2016. i 2017. su bile godine značajnih rokova otplate dugova. Uprkos padu naftnih prihoda i nastavljajući Čavezovu doktrinu, Madurova vlada je skrupulozno poštovala svoje obaveze. Barem do decembra 2017. godine. Predsednik je u televizijskom govoru saopštio kako je država između 2014. i 2017. vratila kolosalnu sumu od 71,7 mlijardi dolara duga.

Još jednom, strategija vlasti da odgovori na teškoće otvara brojna pitanja. Otplata dugova implicira „monetarizaciju“ nacionalnih sredstava, odnosno jemstvo ili prodaju, ne bi li se uvećala suma koja je državi potrebna. U tom razdoblju, Venecuela je ponekad koristila monetarno zlato iz deviznih rezervi, a ponekad specijalna prava vučenja (Special Drawing Rights, SDR) koje je utvrdio MMF – onda kada nije direktno uzimala zajmove od naftnih kompanija savezničkih zemalja (poput ruske kompanije Rosneft), uz jemstvo od 49,9% deonica jedne od svojih najvrednijih naftnih kompanija Citgo (sa sedištem i delatnostima u SAD).

Septembra 2016. je nacionalna naftna kompanija Petróleos de Venezuela SA (PDVSA) ponudila svojim poveriocima razmenu obveznica, da bi produžila rok dospeća serije vrednosnih papira za (samo) tri godine (od 2017. do 2020), nudeći kao garanciju preostalih 50,1% kapitala kompanije Citgo, čime je ugrozila kontrolu PDVSA u slučaju neplaćanja. Ova operacija delomičnog refinansiranja, jedina u vreme Madurove vlade, u suštini je privukla špekulativna sredstva, privučena pretpostavkom neplaćanja koje bi omogućilo da stave svoje ruke na američku rafineriju.

Ostaje pitanje: zašto se država osećala obaveznom da plati na vreme i do poslednjeg centa svoj dug, dok se njeni prihodi od 2014. tope? Zašto, s obzirom da je neispunjavanje obaveza čak bilo nužno, nije pokušala da pregovara sa svojim kreditorima? Pristup tržištu kapitala je postao ograničeniji i (…)

Obim celog teksta : 3 316 reči.

Ovaj tekst je rezervisan za pretplatnike

Izaberite svoju formulu pretplate i kreirajte svoj profil
Pretplati se
Pretplaćeni ste? Konektujte se kako biste pristupili tekstovima online
Identifikujte se

Temir Poras Ponseleon

je bivši Čavezov savetnik za pitanja spoljne politike (2002-2004), bivši direktor Madurovog kabineta (2007-2013) i bivši zamenik ministra za spoljne poslove (što su bile neke od njegovih nadležnosti u okviru venecuelanskih vlada između 2002. i 2013).
PREVOD: Maja Solar

Podeli ovaj tekst