U decembru 1997. godine, Ignjacio Ramone, tadašnji direktor Mond diplomatika pozvao je na „razoružavanje tržišta“. Skoro dvadeset i jednu godinu kasnije, sukob između finansijskog sektora i narodnog suvereniteta još uvek je aktivan, čemu svedoče skorašnji potresi u Italiji, Turskoj i Argentini. Bez obzira na predlog iznet 1997. godine, nameće se ključno pitanje: kako dalje? Izostanak odgovora na ovo pitanje ukazuje na dva problema: sindrom Edipa i bauk Meduze.
U grčkoj mitologiji Edip predstavlja iluziju o tome da je moguće pobeći od svoje sudbine. Kada mu Pitija saopšti da će ubiti svog oca i oženiti svoju majku, on beži iz grada Korinta, na taj način želeći da predupredi ostvarenje proročanstva. Levi ekonomisti i ekonomistkinje su odavno predvideli: kad njihova politička strana bude došla na vlast i želela da ostvari svoj program, „diktatura tržišta“ će je nužno naterati na borbu. Pokušaj da se ta činjenica ignoriše ili da se odgodi razmišljanje o njenim posledicama – na primer, zbog toga da se tržišta ne bi uspaničila – je moderni ekvivalent Edipovog bega koji je uvek uvod u tragediju, kao što je pokazala kapitulacija grčke partije Siriza 2015. godine.
Scena iz slikovnice?
Postoji još jedna opasnost. Nju simboliše druga ličnost iz grčke mitologije – Meduza koja je pretvarala sve koji bi se drznuli da je pogledaju u oči u kamen. Mnoge političke organizacije i grupe ulažu more znanja u opisiavanje finansijske Gorgone. Međutim, onda kada treba smisliti kako da se ona pobedi, brojne među njima postanu stidljive. Skorašnje izdanje Udruženja za oporezivanje finansijskih transaskcija i za građansku akciju (l’Association pour la taxation des transactions financières et pour l’action citoyenne – Attac) pod naslovom Deset godina nakon krize, preuzmimo kontrolu nad finansijskim sektorom (Dix ans après la crise, prenons le contrôle de la finance, Les Liens qui libèrent, 2018.), predstavljeno kao „knjiga za akciju“, detaljno izlažena način na koji je finansijski sektor držao kao taoca čitavu planetu tokom propasti tržištâ 2008. godine. Međutim, kada dođemo do dela posvećenog potezima koje treba preduzeti kako bi se neutralisalo delovanje prethodno opisanih poluga moći, autori ostavljaju analitički skalpel u zamenu za vilinski prah: „Sanjajmo malo“, predlažu, pre nego što će opisati svoju „realističnu utopiju“... u pasivu: „Smanjen je uticaj institucionalnih investitora“, „hedž fondovi su zabranjeni“, „napuštena je kratkoročna strategija finansijskih tržišta“, „pokrenuto je restrukturisanje dugova na međunarodnoj konferenciji posvećenoj tom pitanju“. Bauk Meduze? Meduza je mrtva. Ko ju je ubio, i na koji način? Pisac nema taj odgovor.
A ako Edip ne bi pobegao? I ako bi se levica usudila da ukrsti pogled sa svojim protivnikom? Mogli bismo se okrenuti istoriji u potrazi za pričama o nekadašnjim izvojevanim pobedama protiv tržištâ; bilo ih je. Međutim, iako nam prošlost daje razloga za nadu, ona katkad može da iskrivi sliku o današnjem odnosu snaga. Jer, deluje kao da su finansijski kapitalisti uvećavali svoju moć da nas muče nakon svake krize koju bi izazvali. U vezi sa pobedama iz prošlosti, moramo se zapitati: da li je još uvek moguće ono što je nekad bilo?
Upustimo se u ovom trenutku u misaoni eksperiment, koji bi nam omogućio da izolujemo promenjive kako bismo izoštrili svoje razmišljanje o sukobu sa tržištima. Iscrtajmo onda, idealnu političku scenografiju. Na primer, ovako:
Nakon velike krize došlo je do preokreta francuske političke scene. Narod želi da raskrsti sa neoliberalizmom; na izborima bira nekoga ko je odlučan u nameri da to i učini, uz podršku udobne većine u parlamentu. Tim na vlasti može da računa na zrelu političku organizaciju, sačinjenu od sposobnih kadrova dovoljno brojnih da odmene sve visoke funkcionere koji bi se suprotstavljali promeni. Na ulicama, masovne i euforične mobilizacije razbijaju pokušaje reakcije. Diskreditovani privatni mediji ne mogu da preuzmu ulogu opozicije: njihovo neprijateljstvo prema vladi samo osnažuje odlučnost naroda. Sa druge strane, policija i vojska obznanjuju svoju vernost pravnom poretku što drastično smanjuje mogućnost državnog udara.
Scena iz slikovnice, naspram najčešće veoma sive stvarnosti? Nesumnjivo. Pa ipak, uprkos ovom idiličnom scenariju. progresivne snage morale bi da vode izuzetno krvavu borbu. Jer, prosta želja da se ispune data obećanja znači objavu rata: „Progresivni vođa koji bi stao iza svojih namera bi istog trena naišao na neprijateljsku reakciju tržištâ i, u širem smislu, svih snaga kapitala“, analizira ekonomista i filozof Frederik Lordon. „Reakciju koja bi ga naterala da krene da dela brže, u sukobu koji zahtevao sve radikalnije mere, a ne ’odugovlačenje’ i ’kupovinu vremena’.“ Međutim, iako borba protiv tržištâ ima svoju cenu – kao što ćemo kasnije i videti – ona bi omogućila transformaciju koje se finansijska oligarhija užasava: kraj prekarnosti, pritiska ka sve većoj produktivnosti, nerazumnog proždiranja prirodnih resursa, manijakalne potrošnje, svakodnevne mešavine stresa i lekova za smirenje, ogromnih nejednakosti... „Ono što bismo morali dobro da razumemo“, prema Lordonovim rečima, „jeste nivo neprijateljstva sa kojim ćemo se suočiti, kao i to da, kad jednom krenemo, ne smemo da se zaustavimo. Jer u ovome nema postepenog rešenja.“
Kako bismo obavili ovaj misaoni eksperiment, udružimo se sa tri čoveka koji deluju kao da ne bi poklekli pred olujom: Frederikom Lordonom, koga smo upravo predstavili; Žakom Nikonofom, vanrednim profesorom na Institutu za evropske studije univerziteta Pariz-VIII, bivšeg đaka Nacionalne administrativne škole (ENA), svojevremenim predstavnikom Blagajne za depozite i konsignacije (Caisse des dépôts et consignations) u SAD i finansijskim atašeom pri odseku američkog ministarstva finansija u Njujorku; i Dominikom Plionom, profesorom finansijske ekonomije na univerzitetu Pariz XIII.
U redakcijama šlogovi
Predsednički i parlamentarni izbori dovode do reakcije tržišta: francuski spread skače sa rasprodajom njenih državnih obveznica. Zabrinuti zbog obećanja zvaničnog Pariza da će raskrstiti sa neoliberalnim uređenjem, najbogatiji pokušavaju da izvuku što više svog novca iz zemlje. Odlazak investitora i beg kapitala obaraju platni bilans ugrožavajući solventnost države.
Tad na scenu dolazi Evropska unija. Na političkom nivou, Evropska komisija objavljuje brojne deklaracije koje podsećaju na izjave koje je njen predsednik Žan Klod Junker davao 2015 godine: „Ne može biti demokratskog izbora u vezi sa evropskim sporazumima“ (Figaro, 29. januar 2015.). Zahtevi za povlačenjem praćeni su pretnjama sankcijama u slučaju nepoštovanja kriterijuma „dobrog ponašanja“ određenih Evropskim paktom za stabilnost i rast, 1997. godine. To su: budžetski deficit ispod 3% bruto domaćeg proizvoda (BDP) i ukupni nivo duga do 60% BDP-a. Pošto Francuska nije Grčka, kriza preti svim zemljama evrozone. Situacija ubrzo postaje neodrživa.
U ovom trenutku, Francuska liči na izbušeno bure – evri ističu iz zemlje kroz svaki otvor. U sistemu slobodnog protoka kapitala (koji garantuju evopski sporazumi), novac ima gomilu načina da pobegne. Među njima, glavna tri zahtevaju najbržu reakciju koju dopušta normalna zakonodavna procedura; treba, dakle, otpočeti sa dekretima, budući da situacija to zahteva.
Pre svega u vezi sa hot money, odnosno kratkoročnim špekulativnim investicijama. Kapital koji se u njih investira skače sa jedne prilike na drugu. Prestrašen političkom orijentacijom Pariza, on juri sa francuske teritorije brzinom elektronskih pošiljki, prazneći devizne rezerve države. Rešenje? „Uvođenje sistema ’depozita’, kakav je, na primer, koristila Malezija tokom krize 1997-1998“, predlaže Lordon. Ova mera obavezuje kapital koju ulazi na teritoriju ili je na njoj već prisutan da uloži obavezni garantni depozit (u iznosu od jedne trećine ukupne veličine investicije) koji mu se vraća samo pod određenim uslovima. To bi u ovom slučaju bio minimalni rok prisustva na teritoriji (na primer, godinu dana, naspram par desetina minuta koliko iznosi današnji prosek), što bi ograničilo špekulacije, a ne bi podrilo produktivne investicije, izvoz ili uvoz.
Drugi put kojim kapital beži: granice, preko (…)
