Kako bi postala članica Evropske unije, Srbija mora da ispuni uslove iz poglavlja 15, koje se tiče energetske politike, i 27, koje reguliše zaštitu životne sredine. Jedan od uslova Energetske zajednice je da do 2020. godine 27% ukupne energije bude proizvedeno iz obnovljivih izvora (OIE). Da bi ispunila taj uslov, Vlada Republike Srbije se opredelila na izgradnju velikog broja derivacionih mini-hidroelektrana (MHE) kroz partnerstvo sa privatnim sektorom, odnosno investitorima. U prvi mah se čini da je sa tim sve u redu – država gradi MHE, koje se predstavljaju kao proizvođači zelene energije, a investitori rade u javnom interesu – grade objekte radi proizvodnje struje za potrebe čitavog društva. Ispostavlja se, međutim, da derivacione MHE proizvode beznačajnu količinu električne energije, a proizvode ogromnu ekološku štetu na rekama i u njihovoj okolini.
Na osnovu starog katastra iz 1987. planirana je izgradnja oko 850 MHE, od kojih je otprilike 80 već izgrađeno. Derivacioni tip MHE, koji se kod nas gradi, podrazumeva da se reka smesti u 2 do 5 km dugačke cevi, tako ostavljajući korito reke gotovo bez vode i narušavajući ekosistem. Očekuje se da ovaj tip MHE proizvodi najviše struje kada nam je najmanje potrebna - u proleće i, ako ima dovoljno kiše, u jesen, a svih planiranih 850 MHE bi u idealnim uslovima učestovale u ukupnoj proizvodnji struje sa svega 2-3%. Stručnjaci tvrde da postoje efikasniji načini za dobijanje obnovljive energije. Korišćenje solarne energije ili vetra, na primer, ne samo da bi proizvelo više struje, nego bi i nanosilo manju štetu prirodi. Na mnogim mestima gde su se MHE već izgradile, meštani nisu reagovali jer nisu znali šta sve ovaj tip elektrana podrazumeva. Tek kada je izgradnja odmakla, ljudi su počeli da se bune, jer su primetili da derivacioni tip MHE ne samo uništava izgled prelepih predela, već isušuje reke. Međutim, u mnogim selima meštani su malobrojni i razjedinjeni, a neki i potplaćeni kako bi dopustili izgradnju.
Borba meštana Rakite
Na Staroj planini je još devedesetih godina, zbog izgradnje hidroelektrane Zavoj, preusmeren tok reke Visočice koja je tom prilikom izgubila 90% svoje vode. Iz istog razloga je i Temštica, reka u koju se Visočica uliva, ostala sa 30% vode. Kada je par godina nakon toga planirano i skretanje gornjeg toka Temštice – Toplodolske reke, meštani sela Temska su se pobunili jer bi tako već osakaćena reka, kojom se snabdevalo čitavo selo, gotovo presušila. Zbog tog iskustva, meštani na Staroj planini su bili spremni kada su investitori ponovo došli u njihove krajeve.
Nakon prvobitnog udruživanja u Savez mesnih zajednica Stare planine, 2017. godine oformljena je inicijativa Odbranimo reke Stare planine, koja je okupila meštane dvadesetak sela i pomogla im u borbi protiv izgradnje MHE. Dugotrajna borba urodila je i jednom pobedom – 2018. godine Vrhovni kasacioni sud poništio je odluku Upravnog suda: napokon je zabranjena izgradnja MHE Pakleštica na reci Visočici. Investitori su na pojedinim mestima neometano izgradili ove objekte, budući da je sve manje ljudi na selu, te nije bilo nikog da ih spreči.
Međutim, selo Rakita, podno planine Ruj, udaljeno svega 8 km od granice sa Bugarskom, i dalje istrajava boreći se za svoju reku, iako u njemu živi samo dvesta ljudi. Njihova borba je počela u septembru 2017. godine, kada je investitor Goran Belić otpočeo radove. Na Rakitskoj reci, koja je zapravo seoski potok, gradi se vodozahvat da bi se ona preusmerila za potrebe gradnje MHE. Planirano je da se potok premesti u cevi dugačke nekoliko kilometara i ostavi selo sa samo 500 metara slobodne reke. Premda se predviđa da će ostati 30% vode u reci (takozvani biološki minimum), strah meštana da će reka sasvim presušiti je opravdan. Da bismo razumeli šta to za njih znači, moramo da pokušamo da se stavimo u njihovu poziciju.
Zamislite da ste rođeni u tom malom mestu, okruženi visokim i strmim planinama, a da ste sa obližnjim selom povezani samo jednim putem. Narod se bavi pretežno stočarstvom, jer se surovi predeo opire razvijenoj poljoprivredi. Tu ste (…)
