Ponovno čitanje Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima, sedamdeset godina nakon što su je Ujedinjene nacije usvojile u Parizu, korisna je vežba, jer ovaj tekst i danas predlaže najprogresivniju viziju onoga što bi naš svet mogao postati. Dok slavimo ovu godišnjicu, bilo bi logično istaknuti neosporni napredak koji se činio svih ovih godina ne bi li se vizija pretvorila u stvarnost. Ali poštenje nalaže da se kaže kako se netolerancija uvećava i ekstremne nejednakosti šire, dok su države nesposobne da kolektivno preduzmu nužne mere za suočavanje sa globalnim pretnjama. Mi se danas nalazimo u situaciji koju su države potpisnice Deklaracije obećale da će izbegavati. Stoga nemojmo biti zadovoljni ovom proslavom, iskoristimo istorijsku priliku za polaganje računa i usredsređivanje na ostvarivanje ljudskih prava za najveći broj ljudi.
Član 2. Univerzalne deklaracije navodi da proklamovana prava pripadaju svima nama, bez obzira da li smo bogati ili siromašni, bez obzira na naš pol ili boju kože, zemlju u kojoj živimo, jezik kojim govorimo, naša mišljenja ili uverenja. Daleko od toga da se pretvorio u stvarnost, ovaj univerzalizam – koji je temelj svih ljudskih prava – i danas podleže silnim napadima. Amnesty International i druge organizacije neprekidno ističu kako su diskursi stigmatizacije, mržnje i straha dosegli svetsku razinu kakva nije viđena od 1930-ih godina.
Nedavna pobeda Žaira Bolsonara na brazilskim predsedničkim izborima, uprkos otvoreno neprijateljskom programu prema ljudskim pravima, savršeno ilustruje izazove sa kojima se trebamo suočiti.
Ako Bolsonaro uspe da održi obećanja koja je dao u dehumanizirajućoj kampanji, njegovo preuzimanje vlasti će ugroziti starosedelačke narode, tradicionalne ruralne zajednice (quilombos), LGBTI osobe, omladinu tamne boje kože, žene, aktiviste/kinje i organizacije civilnog društva.
Od suštinskog je značaja da se zapitamo zašto smo se našli u situaciji koju je Deklaracija upravo nastojala da spreči: situacija u kojoj su ljudska prava ugrožena i odbačena, dok se štite neki a ne svi.
Iako su brojni i složeni razlozi koji su doveli do ovoga, jedno je sigurno: ovo je delimično i rezultat naše nesposobnosti da ljudska prava smatramo nedeljivom i intrinsinčno povezanom celinom prava koja se primenjuju na sve. Univerzalna deklaracija ne odvaja civilna od kulturnih, ekonomskih, političkih i društvenih prava. Ona ne pravi razliku između nužnosti ostvarenja prava na hranu i osiguranja prava slobode izražavanja. Ona je prepoznala ono što danas priznajemo: dva prava su intinsično povezana.
Decenijama koje su usledile nakon usvajanja Deklaracije, države su razdvajale ova dva tipa prava, uspostavljajući neravnotežu u njihovoj percepciji i protekciji. Ali i međunarodne organizacije za odbranu ljudskih prava, uključujući i Amnesty International, moraju preuzeti deo odgovornosti za ovu distorziju. Naša organizacija je uglavnom poznata po svojoj odbrani prava slobode savesti i podršci političkim zatvorenicima (zatvorenici savesti su ljudi koji su zatvoreni zbog toga što jesu ili u šta veruju). Također smo poznati po našem radu protiv torture, za ukidanje smrtne kazne i za slobodu izražavanja. Ekonomska, (…)
