Kako se um po prirodi okreće umirujućim i prijatnim idejama, tako se i propovednici „novog sveta“ i „revolucionarnog makronizma“ – ne priznajući da samima sebi skaču u usta – nepogrešivo vraćaju svom starom pojmovniku i iz njega vade kategorije starog sveta, jer njemu duguju svoj položaj, svoje prihode i svoju stručnost (čitati, „Macron, le spasme du système“). Tako njihov pogled skače sa ultradesnice na ekstremnu levicu (ili sa ultralevice na ekstremnu desnicu), panično tražeći „predstavnike“ ili prizorne „portparole“; oni zahtevaju detaljan spisak „zahteva“ o kojima se može „pregovarati“, bez obzira na to što ne postoji nikakav zajednički „sto“ za koji bi se moglo sesti. U panici, zajedno sa vladom, grebu po dnu bureta: konsultacije sa vođama stranaka, rasprava u skupštini, sastanak sa sindikatima... nada da se „izlazak iz krize“ može postići moratorijumom na povećanje poreza na gorivo? Možda uz pomoć nekog otvorenog foruma? Drugim rečima, vadi se alat koji samo što se nije pretvorio u prah i pepeo. Eto to je današnja „elita“: slepa na činjenicu da joj je vreme isteklo, da se čitav jedan svet – njen svet – raspada, da se on neće spasiti odlaganjem uvođenja poreza ili nižim poreskim stopama... Ona je srećna što same političke institucije još uvek nisu krenule da se ruše. Jer, sada se ne radi o „socijalnom pokret“; radi se o pobuni.
U trenutku kada određeni režim kreće da se ruši, u trenutku kada mržnja prema njegovim institucijama eksplodira i izađe na videlo, sve od njih, naročito one čiji je zadatak da osiguravaju njegovu ideološku dominaciju, bivaju bačene u stanje duboke zbunjenosti („Zar ovo nije najbolji od svih mogućih sistema?“), besa i panike. Tim pre što, kao što je primećeno, neobičnost ovog pokreta leži u tome što je on uspeo da založi vatru tamo gde je do sad nije bilo, a gde treba da bude: ispod sedišta bogataša. I, još više, njihovih poslušnika.
Mogli smo pročitati da je direktorka kanala BFM bila šokirana kada je čula da povorka na Jelisejskim poljima skandira „jebeš BFM“, te da je predsednik udruženja novinara istovremeno zaključio da taj poklič „nije došao od aktivista, već od običnih ljudi“. Svi slični režimi – tiranije imućnih i njihovih lakeja – uvek skončaju na isti način: u šoku i neverici. „Koliko nas samo mrze!“ Odgovor je „da“, i to s potpunim pravom. Takođe, nakon toliko decenija, kucnuo je čas da se plati pozamašan ceh koji se gomila već predugo.
Od štrajkova 1995. godine neprestano raste svest o tome da su navodno kritički mediji zapravo produžena ruka vlasti. Štaviše, kako se neoliberalizam produbljivao i kako se narod našao pod sve neizdržljivijim pritiskom, oni sami neumorno su radili na tome da tu optužbu načine što osnovanijom. Kontrola se mogla održati samo nasiljem nad duhom – koje se sad preliva u nasilje nad telima.
U istom trenu, mediji su otvoreno postali biro ministarstva unutrašnjih poslova – ne samo bogataša – i počeli da izbacuju izveštaje o broju demonstranata koji su bili namaštaniji od policijskih, kao i da pokušavaju da oslikaju sve pokrete protiv vlasti kao „nasilne“. Time su jasno stavili do znanja sa koje strane sukoba se nalaze.
Moguće da se medijska hajka toliko razgorela na temi „nasilja“, upravo u meri u kojoj su oni sami počeli da uviđaju da im situacija izmiče kontroli. Pored toga, „osuda“ je oduvek bila najbolji način da se pokaže nerazumevanje, tim pre što toliko moćni interesi podstiču ovakvo dobrovoljno slepilo. „Vandalsko nasilje“ postalo je apsolutni lek za svaku kritiku i poslednja brana neoliberalnog sistema koji ne vidi ništa sporno u tome proslavama 14. jula 1789. ili organizovanju komemoracija maja ’68: sumanuta protivrečnost preparirane Istorije, gurnute u zapećak, ispražnjene od života i bilo kakve lekcije za sadašnjost.
U svakom slučaju, što se tiče nasilja uopšteno, mediji, pre svega televizija, oduvek su prikazivali ono što im je najviše odgovaralo, nastojeći da sve drugo ostave nevidljivim. Njihovo izveštavanje je samim time nasilje činilo nerazumljivim, pretvorivši ga u nered bez povoda; u čisto zlo. Ipak, zbog čega su, i nadasve s kojim ciljem, radnici i radnice Kontinentala upali u zgradu policijske stanice u Kompenju, ljudi iz Gudjira okupirali zgradu uprave firme, oni iz Er fransa pocepali košulju svog direktora ljudskih resursa, a određeni žuti prsluci izneli oružje na ulice? Šta je moralo da se desi običnim ljudima koji, kao i svi ostali, žele mir da bi se oni okrenuli ovakvom ekstremnom ponašanju? Upravo to – bili su gurnuti do ekstrema.
Osporavanje društvenog nasilja predstavlja najviši oblik nasilja koje je Burdije nazvao simboličnim nasiljem. Ono je toliko efikasno da njegove žrtve tonu u pasivnost: one su društveno zlostavljane, dok im se sistematski uskraćuje svaka mogućnost otpora „po pravilima“ jer su ih sve institucije socijalnog posredovanja izdale, njihov izbor svodi se na potpunu predaju ili na fizičku pobunu koja se prokazuje kao nedostojna, (…)
