Tokom obraćanja na televiziji 10. decembra 2018. godine, kada je objavio „ekonomsko i društveno vanredno stanje“, Emanuel Makron je izjavio: „Plata radnika koji zarađuju minimalac biće povećena za 100 evra mesečno od 2019. godine.“ Retko kada je jedan predsednik republike u sred krize koja je izbila oko ključne mere njegove politike toliko bezočno lagao. Jer, suštinski, minimalac nije doživeo nikakvo „naduvavanje“: od prvog januara 2019. jedino je primenjen već postojeći zakon – najmanja moguća mera – u vidu povećanja od 1,5% koje nije dovoljno ni da nadoknadi stopu inflacije.
Zadužena ministarstva potrudila su se da dan nakon predsednikovog govora objasne da se pomenutih 100 evra odnosi na 20 evra od sniženja doprinosa zaposlenih sprovedenog 2018. (koje se, stoga, računa kao povećanje prihoda), kao i na dodatnih 80 evra koji će biti obezbeđeni skraćivanjem roka za povećanje bonusa za zaposlene (čije je postepeno povećanje izvorno predviđeno za period od narednih 5 godina). Potom, nakon što je odlučila da proširi ovu meru na veći broj korisnika, vlada je priznala da će samo 55% zaposlenih na minimalcu osetiti njene efekte, jer pravo na bonus i njegov iznos određuju ukopni prihodi i sastav domaćinstva. Drugim rečima, ako je izvršna vlast želela da pokaže da se „isplati raditi“, uskočila je sama sebi u usta: činjenica da su zaposleni sprečiće radnike i radnice koji rade za minimalac, a pritom su finansijski zavisni od svojih bračnih partnera, da dobiju dodatni prihod.
Država se ne poigrava slučajno sa pojmom „plate“. Dajući veći značaj bonusu u odnosu na platu, Makron nastavlja da podriva pravo na socijalnu zaštitu. Bonus neće primiti svi oni kojima je obećano „povećanje“ plate. On može biti smanjen svakog trena i, za razliku od plate, ne povlači sa sobom druga prava (pomoć za nezaposlene, penzija). Pored toga, on neće imati nikakvog uticaja na platne razrede niti kolektivne ugovore kojima su oni dogovoreni.
